GEORGIJE PAVLOVIĆ

JUDAIZAM I SLOBODNO-ZIDARSTVO

U PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI

sa predgovorom

DIMITRIJA LJOTIĆA

PREDGOVOR

Potrebno je da nešto priznam.

Kad mi je gospodin Georgije Pavlović predao svoj rukopis i tražio da ga pročitam, nisam mislio da ću tu nešto naročito saznati. Mislio sam da u glavnom sve što treba znati o masonstvu i njegovom jevrejskom poreklu, znam. Primio sam nalog iz poštovanja koje dugujem samoj ličnosti piščevoj.

Čitajući pak ovo delo zastideo sam se, jer sam poznavao svoju gotovost da u važnoj stvari sebi pridajem više znanja nego što stvarno imam.

Otuda kad je gospodin Georgije Pavlović smatrao da bi nekoliko reči - kao predgovor- njegovu knjigu predstavili čitaocima, ja sam primio poziv, uveren da će najbolji predgovor biti ako priznam svoj slučaj.

Jer zaista malo znamo o tajnom delovanju Jevreja, a mnogi i toliko malo da uopšte ne smatraju da tu ima nešto da se zna.

Najveći uspeh Jevrejstva leži u tome, što su tako veliku snagu i tako presudni uticaj na čovečanstvo prikupili u svoje ruke, a to retko ko, pa i to nedovoljno, poaznaje. Za veliku većinu školovanih Arijevaca Jevreji su lutajući, napaćeni, nepravično gonjeni, vredni i vrlo talentovani narod, koji ništa drugo ne traži već da može, da radi da bi živeo. Za te školovane ljude imperijalizam je težnja za osvajanjem koju imaju samo Nemci, Englezi, Rusi, Amerikanci, Francuzi, Japanci, Italijani, a koju su juče imali Vavilonci, Persijanci, Makedonci, Rimljani, Mongoli, Turci i Španjolci. Jevrejski imperijalizam je u tim krugovima nepoznat-i juče  danas nepoznat. Optuživaće ti ljudi svoju rasu, čak i svoj narod rođeni za imperijalizam, Jevreje pak neće. I ne samo to. U najvećem broju slučajeva, ako se ko usudi da ukaže na imperijalizam Jevrejski, taj će proći kao nesrećnik. Napašće ga rođena braća kao “mračnjaka”, “reakcionara srednjevekovnog”, “zatucenjaka verskog” ili u poslednje “petokolonaša” i “izdajnika”.

Ne ume čovek da objasni otkud ova žučnost. Zašto, na primer, o imperijalizmu ovog ili onog naroda mogu ljudi razgovarati mirno, a o imperijalizmu Jevrejskom moraju brzo preći na izlivanje žuči? Ali po pravilu to tako biva. I to ne kad razgovara Jevrejin sa ne-jevrejinom, već kad govore međusobom čistokrvni Arijevci.

Ipak izgleda da je ovome uzrok u tome što Jeveji postižu sve svoje uspehe tajno, lukavosću, a ovi uspesi nisu predstavljeni vidljivo na kartama geografskim, zato ona strana koja taj imperijalizam poriče, ima u vidu nekog krivonogog Isaka , s izlizanim odelom, reklo bi se, bez ikakve zarade, stoji na vratima svoje telalnice povasceli dan, a uveče odlazi, pognute glave, u svoj kraj, vraćajući kući šerpicu s poklopcem u kojoj je jutros od kuće sebi ručak doneo. I gledajući ga tako u mislima, ona se smilostivi nad ovom briznom prilikom, i u njoj bukne osećanje pravde, otvori se slavina plamene rečitosti, i kad ponestane džebane, (kao što borci bacaju jedan drugome na glavu i predmete namenjsne sasvim miroljubivoj upotrebi), - tako kad ponestanu razlozi, u vatri borbe, dolaze do upotrebe reči koje za ozbiljan razgovor nisu predviđene. Strana koja ovako radi neće da bude pravična i da se seti da u ostalim narodima ima  i još manjih skromnijih i još brižnijih ljudi od ovog Isaka, pa to ne smeta tima narodima da budu optuživani za imperijalizam. Kao kameleon, on uzima boju naroda u čijoj sredini živi, iako ostaje potpuno odvojen od njega.

 To je superimperijalizam, koji se tajno nagrađuje ne nad jednim narodima, počevši od naroda Bele rase.

Sami pak Jevreji obično, na optužbe ne odgovaraju, naročito ako je ona dobro obrazložena. I tu pokazuju izvanredno poznavanje ljudske površnosti, a istovremeno svoju organizaciju i disciplinu. Prvu pokazuju time, jer znaju da površni svet i najtežu i najsenzacionalniju optužbu utoliko brzo zaboravlja ukoliko se o njoj manje govori. A drugu pokazuju time što svi od reda ćute u stvari koja ih inače ne tangira duboko, što bez čvrste njihove povezanosti i podredjenosti svojoj hijerarhiji ne bi bilo moguce. Desi li se ipak da optuzba pravi veliki utisak sama sobom, Jevreji spremaju proces:”Sud objektivni neka kaže svoju reč”, šta bi oni govorili? Oni će proces samo marljivo i tiho spremiti: svoje sudije i advokate, svedoke i veštake, štampu i ostalo javno mnenje, - istovremeno tražeći načina da utiču na suprotnu stranu ili na njegovu odbranu i njene dokaze. Ali i tu više vole da postignu “časno poravnjenje” nego neku teško osuđujuću presudu, - jer “ipak” su sve ove opasnije, pošto se o njima više govori, nego poravnavanja koja strasti umiruju.

A imperijalizam Jevrejski je fakt. I to je danas još najmoćnija imperija na svetu: superimperija. Jer imperija dolazi od imperare što znači zapovedati. A ako vođstvo nekog naroda ima toliku moć i toliki uticaj kao Jevrejstvo, da se velike imperije drugih naroda na njegovu želju stavljaju u pokret, onda se ta moć može nazivati superimperijalizmom.

Kad govorim o tome, onda ne bih hteo da se misli na presudni uticaj Jevrejski u ekonomsko-finansijskim stvarima, pošto se to smatra kao neko prirodno polje rada na kome Jevreji postižu svoje ogromne uspehe.

Hteo bih, naprotiv, da se pažnja čitalaca usredsredi na njihov, Jevrejski uticaj na socijalni, politički i duhovni život ne-jevreja. Taj uticaj je isto tako ogroman, pa čak I presudan, kao i u ekonomiji. Međutim priznaće to svaki branilac Jevreja, ne-jevreji bi ipak trebali da imaju kao neku samoupravu, te svojim životom sami da upravljaju, a ne stvari koje se samo njih tiču - u njihovim rođenim državama, da zavise od Jevreja.

Istorija XIX veka Evrope je u stvari istorija rastućeg Jevrejskog uticaja u njoj, i to u toj meri, da su Jevreji u prvoj trećini XX veka držali sve evropske nacije, socijalno politički i duhovno u svojoj vlasti. Razume se, da prema pravoj organskoj vrednosti ovog uticaja, pada u senku prevashodni uticaj Jevreja u ekonomsko-finansijskim stvarima. Jer ako su u ovom prisustvo i uspesi Jevreja i razumljivi, prisustvo, uticaj i uspesi Jevreja u socijalnom i duhovnom životu ne-jevrejskih naroda predstavlja pravi CORPUS STRANIERUM, strano telo, u nečem bitno svojem, gde uvlačenje stranog ne samo nije potrebno, već je opasno i čak svetogrdno. Tu je samo prisustvo stranog tela nepristojno, i kad se drži po strani, skromno. A kad se razbaškari u najintimnijim delovima i funkcijama naroda, onda je to kao preljuba toga naroda, izneverenje načelima života njegovog. To uništava taj narod polako ali sigurno. Svlači ga sa temelja na kojima je zasnovan život njegov, temeljima koji su vekovima već dokazali svoju vrednost, i prevodi ga na nove, “moderne” na kojima se mogu samo “kule od karata” izgraditi, (a stvarno takve kule se i prave u raznoj “naučnoj literaturi”, na hartiji, da bi se ti novi temelji prikazali i na njima pokazale “kule u vazduhu”). Kad se na te temelje pak  prenese stvarno život narodni, onda idmah nestaje uleganje njihovo, naprsnuće konstruktivnih zidova, dok naposletku cela građevina narodnog života ne doživi svoj slom.

Prema tim posledicama ništavne su štete koje Jevreji jednom narodu mogu u ekonomiji da pričine. Ma koliko veliko njihovo iskorišćavanje bilo, od onog drugog uticaja, socijalnog, političkog i duhovnog od toga se umire. Ima naroda koji se nalaze već na rubu propasti, - a ima starih naroda, koji danas ne postoje i koji su nestali iz tih razloga. Time, razume se, nisam hteo reći da ekonomski uticaj treba prenebegnuti, niti ga potceniti. Hteo sam samo ukazati da taj uticaj obično najpre i najčešce pada u oci svetu i obično, već o onom manje vidljivom ili dozvoljenom, više opasnom i više svetovnim i najintimnijim oblastima života pojedinih naroda. I što je glavno taj uticaj se nevrši na jedne narode, a drugi se ostavljaju po strani. Ovi narodi Bele rase napadnuti su od ove potajne bolesti. I ona ih ne samo ekonomski iscrpljuje, već ih unutra društveno razara, politički im nameće upravu i zakone pogodne za širenje i organizovanje daljeg njenog i duhovno ih zaslepljuje i umrtvljuje.

Istorija svakog naroda Evrope bi mogla pružiti o tome potvrde za svaku iznetu tvrdnju. Samo, razume se, istorija objektivna, a ne istorija falsifikovana kakvu su XIX i XX vek izlagali, radi učenja, svojoj deci po školama sviju naroda Evrope.

Evo jednog, za to, retko rečitog primera.

Mi smo učili opštu istoriju, kao i naši roditelji i naša deca. I tu se od nas tražilo da samo znamo ogroman broj činjenica i godina. Ali, recimo o Frensisu Bekonu baronu verulamskom, i njegovoj “Novoj Atlantidi” govori se svega nekoliko reči, i to da se ovo delo svrstava u takozvanu “utopističku literaturu”, Međutim, iz ovog dela Gospodina Georgija Pavlovića, mi vidimo nešto sasvim drugo. Mi vidimo da je Frensis Bekon izložio jedan fantastičan plan kako će zamišljeno ostrvo, Benzalem, postati središte imperije. Da posle toga plana Englesko ostrvo nije zaista i postalo središtem ogromne imperije, onda bi delo Frensisa Bekona moglo da se smatra i utopijom. Ali eto čuda! Ta se Bekonova zamisao i ostvarila, i to potpuno. Kad se nešto unapred među ljude iznese, ma kako fantastično izgledalo, onda se to više ne može smatrati utopijom, već utoliko više genijalnim planom, u koliko je ostalim ljudima, pre njegovog ostvarenja, izgledalo manje ostvarljivim. A kad je tako, onda bi “Nova Atlantida” u  istoriji koja se daje našoj deci trebala da zauzme glavno mesto. Jer eto tokom XVIII i XIX veka stvorena je imperija čije je sedište Bekonova otadzbina. Za stvaranje te imperije važno je dakle to delo, koje je plan o tome iznelo u vreme kad je Engleska bila mala, kad nije nije ni na ostrvima vlast njena vlast nije bila učvršćena, kad je tek prošla opasnost koja joj je pretila od evropske kontinentalne koalicije i blokade, kad je tako mala izgleda bilo za njen ovakav propast. Ali i ako je sve tako, udzbenici istorije iz kojih mi ovu izvanredno važnu nauku učimo, produžuju da podsmevačkim omalovažavanjem govore o Bekonovoj “Novoj Atlantidi”. Očigledno je da se ovo čini zato što se Bekon i njegovo delo ne uvažavaju dovoljno, već zato što “neposvećeni” ne treba da saznaju za to. Jer ako saznadu, onda će videti na koji je način nepoznato ostrvo englesko postalo središte Veliko-Britanske imperije. Saznaće kakvu ogromnu političku ulogu igraju tajna društva uopšte, a naročito onakva kao  što je od Bekona predloženo u ovom delu društva “Solomonov hram”. Po volji, a prema postavljenom zadatku, ova društva mogu biti gradilačka ili rušilačka, što znači zavisi da li onaj koji upravlja tim društvom želi da podigne ili sruši moć jednog naroda, zato se udzbenici istorije, iako je Bekonov plan ostvaren, prema ovom njegovom delu drže se prezrivim sazaljenjem. Zato što se zna da će malo ko posle toga naći da pronađe i popravi neku staru knižurinu prepunu prašine, da bi u njoj čitao utopističku sanjariju. Baš zato što je plan ostvaren potpuno, zato se želi da prikrije na taj način ne bi saznalo kakvu ogromnu političku ulogu imaju tajna društva u stvaranju i obaranju imperija. Znači da se mi i naša deca kljukamo pričama o manje važnim stvarima, a glavne i skrivene opruge istorije se od nas kriju. Kako, dakle, posle toga da nemamo pravo da zaključimo da se iz nje nije uticaj vrlo uticajnih a skrivenih faktora mogao videti?

Početkom XX veka izbio je na javnost jedan drugi plan “PROTOKOL CIONSKIH MUDRACA”. Taj plan sadrži postepene uslove koje treba ostvariti da bi Jevrejstvo potpuno i otvoreno ovladalo svetom. U početku  je to “ozbiljnim ljudima” izgledalo kao pakleno podmetanje nekog fanatičnog antisemite, da se antisemitizam “mogao što bolje rasplamsati”. Otuda su “ozbiljni ljudi” to smatrali “neozbiljnom stvari”, dakle opet utopijom. Ali posle Ruske revolucije, njenog Jevrejskog porekla i karktera, i svega što se tom prilikom ispoljilo, pažnja sveta bila je privučena na “protokole”. Ljudi su se počeli pitati: kakva čudna koincidencija između “protokola” i Ruske revolucije? Da se prvo desila Ruska revolucija, pa se tek potom pojavili “protokoli”, onda bi se moglo misliti da neko u stvari opisuje ono što se desilo kao da ce se tek desiti, da bi stvorio utisak kao da je s “protokolima” unapred to bilo predviđeno. Ali ovde su se prvo pojavili “protokoli”, a Ruska revolucija je došla tek dve decenije po tom, a izgleda tako kao da se radi po “protokolima”. Ovim su “protokoli” dakle dobili potvrdu događaja.

Kad bi se sad našla neka knjiga, koja govori o nekom važnom događaju koji će se tek desiti, dok se ti događaji ne dese, slobodno nam je o toj knjizi suduti kako za dobro da nađemo. Ali kad se zatim predviđeni knjigom događaji i zaista dogode, onda više ne možemo misliti šta hoćemo, onda smo primorani da kažemo za tu knjigu da je ostvareno proroštvo (ako je otkrivala namere Božje), ili ostvaren plan (ako je otkrivala namere ljudske).

Jevreji su se dali na posao da procesima dokažu falsifikat tih “protokola”. Ali to sad nije interesantno. Videli smo već kako procese Jevreji prave, pa ne bi bilo čudo, ako se dogodi, pored takvog uticaja kakav su pribavili da dobiju i kakvu presudu u  svoju korist. Ponavljam nije to za sada interesantno. To bi bilo interesantno pre, recimo, čudnovatih događaja Ruske revolucije.Tada bi bilo važno znati da li su “protokoli” falsifikat ili ne. Od tih događaja to nije važno, jer su “protokole” ovi događaji potpuno potvrdili, pa je moguće, posle toga, pre sumnjati u autentičnost ili zakonitost sudske presude nego u istinitost “PROTOKOLA CIONSKIH MUDRACA”.

Ali Bekonova “Nova Atlantida” nije ni s čije strane osporena. Niko nije rekao još da je to falsifikat. A i da je to rekao, da je dokazao nije, recimo, delo Frensisa Bekona, to bi imalo malo značaja. Nije težina u tome ko je pisao, već da li je zaista pre desivših se događaja to bilo napisano. A ovde se to ne spori. Ali zato se spori ozbiljnost same knjige. Prikazuje se u udzbenicima opšte istorije, u enciklopedijama, u istoriji literature, kao primer utopističke književnosti, mada istinita istorija mora utvrditi, da je to grandiozan plan po kome je pomoću tajnog društva “slobodnih zidara” osnovana na čitav vek posle Bekona, stvorena Britanska imperija.

Kratko da kažem: mnogo stvari ima o kojima ne pišu naši udzbenici istorije, ako se radi o prošlosti, ni naša štampa ih ne beleži, ako se radi o sadašnjosti, a baš te prećutane stvari presudno utiču na istoriju. I kad je takav slučaj, onda će se iza te prećutane stvari naći prikriven Jevrejin. On nema računa da se njegova uloga vidi i sazna. On je udesio da se o tome ne piše. Zato se imperijalizam Jevrejski ne vidi, zato mali broj ljudi o tome zna,  a od toga većeg i sve obuhvatnijeg niti je bilo niti će biti, jer ta žudnja traje koliko i njegova istorija: pedeset vekova. Nikad je se nije odrekao. Ona je upravo razlog njegovom čudnom održavanju u uslovima pod kojima se još ni jedan narod nije mogao održati. Več devetnaest vekova je on rasejan po svetu kao pleva među drugim narodima, bez državne organizacije, zaboravio je svoj jezik, izgubio je organsku narodnu strukturu, promenio je stvarno i veru svoju, proganjan kao ni jedan drugi narod, on je sačuvao svest da je Jevrejin i da je njemu “Bog obećao i zakleo se da će vladati svim narodima”. A toliko je bilo dovoljno da on sačuva svoju individualnost i svoje neuporedivo jedinstvo.

I rat ovaj sadšnji uglavnom je delo Jevreja. Kad to kažem ne mislim da tvrdim da ne postoje strast, računi i zablude ostalih naroda. Daleko od toga. Da ovi ne postoje Drama ne bi mogla da se konstruiše. Njemu je ovaj rat bio potreban da bi se srušio nacionalizam i hrišćanstvo Arijevskih naroda, ove još zaostale prepreke (politička i duhovna) njegovoj /otvorenoj/ vladavini nad ovom rasom. Zato je on rat pripremio, - dobro je u taj rat uspeo da uvuče narode, - dobro je dozirao snage da rat dugo traje i što duže, kako bi proizveo rasula nacionalna i duhovna koja su mu potrebna.

Mi često vidimo na skicama kojima se prikazuje situacija na bojištima nacrtana kao klješta kojima jedna vojska pokušava da “obuhvati” drugu vojsku. Ali jedna “klješta” nismo videli. To su Jevrejska klješta kojima su Jevreji zamislili da stegnu celu Belu rasu: istočni krak tih klješta čini Jevrejska tvorevina Beoljševizam, a zapadni krak opet Jevrejska tvorevina plutokratija. Jevreji su tako postavili svet Bele rase da bira između njihove dve tvorevine, obe antimoralne i antisocijalne i antinacionalne. Veština je njihova, pri tom, da su uspeli samu Belu rasu tako da pocepaju, i da oba kraka svojih klješta naprave od živog tkiva te iste rase protiv čijih je bitnih interesa i bojuju.

Neupućeni čitalac razume se vrti glavom na ova tvrđenja, čudeći se kako je moguće da jedan narod od petnaest miliona ljudi, rasutih po svetu, može ovekve uspehe da postigne. Na to moram da ponovim da u toj neverovatnoj razmeri i leži glavni razlog uspeha Jevrejskog. Svet ih potcenjuje, jer su molobrojni, rasuti po svetu, bez jezičnog Jevrejskog jedinstva, na izgled zauzeti samo svojim poslovima, nemaju svoje vojske i flote, u svakom narodu se prikazuju kao dobri rodoljubi čak.

Životinje ne znaju za oruđa. Sve što čine rade samo svojom snagom. Čovek zna za oruđa. Oruđima raznim čovek umnožava svoju snagu.

Tu valjda i leži glavna kvalitativno-vidljiva razlika između životinje i čoveka.

Jevreji su tu moć čovekovu primenili u svojim političkim ciljevima. Samo svojom snagom oni bi mogli sasvim malo. Davno bi morali nestati kao narod, jer bi se uverili da je njihova pedesetovekovna težnja neostvarljiva.

Oni zato sami neposredno rade. Služe se svojim oruđima, svojim polugama.

U duhovnom pogledu je takva poluga slobodno zidarstvo. Tu se njihovi članovi obrađuju strpljivo i oprezno. U “radionici” se nalaze dva kamena: grubi i uglačani. Grubi kamen je član masonerije pri ulasku u članstvo, a uglačani je na kraju obrađivanja. U stvari grubi kamen je čovek iz naroda još neodređen, još vezan svom snagom duha i krvi za svoj rod i veru otaca svojih. Onaj uglačani kamen predstavlja masona koji je prekinuo sve te veze, odrodio se, postao potpuno odani član internacionalnog duštva preko koga mogu Jevreji vladati drugim narodima.

Nije moje da pokazujem kako to biva. To će delo Gospodina Georgija Pavlovića već pokazati, ukazujući onima koji bi hteli još više ući u tu čudnu stvar, na obilnu i pouzdanu literaturu o toj stvari.

U politici je takva poluga demokratija. Tu se prvo uspava domaćin narodni, pričama da on nije odgovoran, te se tako društvo narodno liši budnog domaćina. A posle sve ide lako. Pre reda, pre pravde, pre istine, Jevreji su stavili kao zahtev demokratiju i slobodu, i njoj žrtvovali sve drugo, samo ne svoje interese. Jer su u stvari slobodu zato i stavili napred da bi pod njenim plaštom mogli razoriti i uspavati sve organe narodne samozaštite, i koji su dotle sprečavali ovaj nalet. Iza svake partije koja bi imala izgleda na uspeh stajao je Jevrejin ili ako nije mogao sam onda je tu morao biti slobodni zidar, vec uglačani kamen ili plutokrata na drugi način vezan s Jevrejsvom.

U ekonomiji je poluga plutokratija, vladavina novca. Pomoću ove je čovek postao sluzeća, a novac gospodareća vrednost. Sve se prodaje: rad i zemlja, čast i srast,

mač i pero. Od uvek je tako bilo. Samo niko novcu nije uspeo takvu moć da i niko tako daleko nije novcem uspeo da prodre kao savremena plutokratija, sva od Jevreja izgrađena. To je naličije demokratije u ekonomiji, kao što je ova lice plutokratije u politici. Njih su dve nerazdvojne: ko hoće demokratiju, taj mora ptimiti plutokratiju,- i obrnuto.

Jevrejstvo je stvorilo taj sistem privredni. Njemu je trebala ta neograničena moć novca i on je to i stvorio. Drugi su držali zemlju, drugi su imali radnu snagu, drugi su imali prirodna bogatsva. On to kao stranac nije mogao imati. Ali pomocu kreditivnih pisama, dobijenih od svojih rođaka u inostranstvu, on je dolazio u zemlju bez novca, nalazio ga u samoj zemlji, radio s njenim dobrima s njenom radnom snagom, pa ipak uzimao ogromne zgrade, jer je on bio finansijer. On je pronašao način kako se novac plodi bolje nego ma koje životno stvorenje i pomoću svojih Jevrejskih veza on je izatkao ogromnu mrežu u kojoj je kao pauk pio životne sokove čitavih naroda bez mnogo muke a s mnogo zadovoljstva. A novac mu je bio vlast nad ljudima i ženama, nad mačevima i perima, nad štampom i umetnošću, pa čak i nad naukom.

U društvenoj pak strukturi i dinamici mu kao poluga služi Marksizam i Boljševizam.

Trostruku korist Jevrejstvo vidi od ove svoje poluge. Marksizam prvo napada duh narodni, podgrizajući i ubijajući veru otačasku: Nema Boga, nema duše, sve je samo materija: Sve se svodi na zemlju i sve samo na zemlji ima da se odigra. Materijalizam i ateizam nisu tvorevine Jevrejske, ali ih je Marksizam masovno upotrebio, on je od njih napravio religiju mase. Marksizam zatim napada nacionalnu celost narodnu, unoseći mesto nacije, kao sudbinske i životne neraskidive zajednice, gde celina biva pogođena, ako joj jedan deo bude pogođen, pojam borbe klasa. Istorija jednog naroda nije dakle istorija jednog krvavog klupčeta, u  kome je sudbina uplela dva krvna neprijatelja koji se kroz vekove međusobno tlače, ujedaju i ubijaju.

Marksizam, na posletku, odvojivši tako narodne duhovne i krvne celine svoje pripadnike stvara Jevrejima odanu udarnu trupu, koja treba, u poslednjem naletu, da mu posluži u krilu svakog naroda, radi rušenja njegove nacionalne i duhovne samosvesti.

Eto tako izgleda nepoznato brojem Jevrejstvo da izvrši ogromne pokrete i ostvari svoje dalekosežne, sveobuhvatne ciljeve.

Gospodin Georgije Pavlović, je u ovoj knjizi govorio samo o slobodnom zidarstvu.

Svojim predgovorom ja sam čitaoca i suviše zadržao. On treba u svoj dubini da se upozna sa slobodnim zidarstvom, jer to je prva i najvažnija poluga.

Delo gospodina Georgija Pavlovića ima mnogo odlika, a najpre ove dve: istinitoljubivost i jezgrovitost. U svojim izvorima on je izbegavao literaturu u koju sam nije potpuno verovao. To je ozbiljno i objektivno izlaganje samo oinih činjenica koje ljubav piščeva prema istini smatra potpuno pouzdanim. Zato se služio najviše literaturom kojoj masonerija ne može poreći vrednost. Piščevo čak veliko obrazovanje i dugo proučavanje baš ove stvari omogućile su mu da kaže ono što treba reći u uvodnom delu ove vrste.

U našoj književnosti ovo delo je zaista dobro došlo. Piscu njegovom Georgiju Pavloviću dugujemo zato iskrenu zahvalnost.

Marta 1943.                           

                                                                                     D.V. Ljotić

 G L A V A  I

JEDNA SKRIVANA SILA

Ceo svet vri u strašnom ratu. Ljudi ginu hiljadama i hiljadama, ali većina od njih ne zna zašto.

U čemo je upravo smisao ovih događaja?

Koje su to sile skrenule svet sa puta mirnog razvitka na put ratnih strahota?

Odgovor na ta pitanja nećemo nikada naći ako predvidimo izvesne a pogotvu ako predvidimo najjače snage koje deluju u svetu.

Čuveni Jevrejin, Engleski lord Dizraeli Bikonsfild (1804-1881), rekao je jednom da svetom ne upravljaju ličnosti, koje stoje na celu država i vlada, nego tajna društva. On je u velikoj meri bio u pravu. Ta tajna društva ne vladaju uvek neposredno, pomoću direktnih naredjenja, nego obično vaspitavaju vodeće krugove društva tako da svi vode svoj naod u izvesnom pravcu, često puta misleći da time ispunjavaju svoju duznost prema otadzbini.

Najveća međunarodna sila, koja je bila uzrok mnogih istorijskih događaja tokom vekova i koja ima vodeću ulogu kod Sovjeta i Anglo-Saksonaca i u sadašnjem ratu, jeste Jevrejstvo.

O toj sili mnogo je mislio i pisao veliki Dostojevski, koji je prorekao da će Rusija privremeno podleći Jevrejima i da će od njih mnogo propatiti ceo svet. Tome je pitanju on posvetio mnoge strane svojih dela.

Jedan od najboljih sinova Srbije nazvao je Jevrejstvo “RODITELJEM DRAME ČOVEČANSTVA” i otkrio je svojim sunarodnicima suštinu te drame kao što je pre mnogo godina upozoravao Srbe na Jevrejsku opasnost Jaša Tomić.

Ali, predratna inteligencija i naročita štampa bile su u toj meri u kandzama Jevrejskog i masonkog načina mišljena i shvatanja sveta da većina obrazovanih ljudi nije ni slutila od kakvog je značaja Jevrejsko pitanje i kako je moćna masonerija. Cela je istorija sveta bila kod naše inteligencije gledana kroz neke naročite naočari, koje su joj bile nametnute tokom vekova.

Ogromna literatura (naročito Francuska, Ruska i Nemačka) o tom pitanju je većim delom nepoznata čak i najobrazovanijim ljudima u našem društvu. Međutim, istorijski procesi ne mogu se pravilno razumeti ako se ispusti iz vida jedna ogromna sila koja smišljeno deluje i utiče na prosvetu, kulturu i na političke događaje u svetu tokom stoleća.

A naši su istoričari to predviđali. Još gore što su to predviđali i političari, koji su radili tako da na svetu ne postoje stakni, podmukli i moćni neprijatelji svih hrišćanskih država. A to je isto tako kobno po te države kao što bi bilo kobno po bolesnike u zaraznom odeljenju bolnice, kad bi njihov lekar negirao postojanje bacila.

Mnogobrojne nesreće čovecanstva su plod zarazne, bolesti, u kojoj deluju kao bacili Jevrejstvo i masonerija. Ove će sile se moraju razotkriti, jer ljudi moraju upoznati svoga neprijatelja pošto se on ne može pobediti dokle god njegova priroda i njegovi ciljevi ne budu upoznati.

Zato ću pokušati da bar ukratko upoznam čitaoce sa tim neprijateljem. Za većinu citalaca ono što ću izneti bice potpuno novo, a nekima će se možda učiniti i neverovatno. To tim pre, što se u našem društvu mogu naći i masoni i njihovi prijatelji koji će mozda pokušati, ako ne u štampi, onda u privatnim razgovorima da pobijaju moja tvrđenja. Zato će se uglavnom pozivati na autentične Jevrejske i masonske izvore, koje tačno navodim u primedbama.

BEKON VERULAMSKI-IDEOLOŠKI TVORAC

BRITANSKE IMPERIJE        

Ja ću se uglavnom držati istorijske metode da bih jasnije pokazao religiozno-filizofski izvor i tok istorijskog razvitka judeističkih sekti, koje su sada oličene u slobodnom zidarstvu. Ali nejpre, kao neku vrstu uvoda, hoću da se zadržim na istoriji jednog Engleza, iz koje se vidi značaj tajnih društava. Mislim na Frensisa Bekona, barona od Verulama.

Frensis Bekon (1561-1626) bio je sin Nikole Bekona, lorda čuvara pečata i jednog od glavnih savetnika kraljice Jelisavete. Kao dete Frensis Bekon ispoljavao je takve sposobnosti da ga je Jelisaveta zvala svojim mladim čuvarem pečata. Ipak za njeno vreme on nije postigao naročiti uspeh u državnoj službi iako je bio vrlo ambiciozan. Tek za vreme njenog naslednika karalja Jakova, on je uspeo da se istakne, da postane član tajnog Saveta, lord čuvar velikog pečata i lord kancelar. Bio je vrlo sposoban, pravi naučnik, jedan od osnivača eksperimentalnog metoda, izučavao je filozofiju i pri tome mnogome se naučio od Arapa i Jevreja Kabalista, koji su u to doba oupšte imali velikog uticaja na nauku u Zapadnoj Evropi.

Bekon je bio vrlo sposoban ali amoralan čovek. Prema svom prijatelju, grofu Eseksu, koji mu je poklonio imanje, kada je on bio u skoro bezizlaznom položaju i koji mu je mnogo pomogao, on je pokazao najveću nezahvalnost. Pošto je kraljica htela da Eseksu da bude osudjen povodom neuspeha u Irskoj, Bekon se primio uloge njegovog tužioca pred parlamentom i tako je vešto sastavio optužbu, da su perovi mogli samo da osude njegovog prijatelja i dobrotvora na smrt. Kasnije je kancelar bio optužen da je primao mito. On je bio primoran da prizna svoju krivicu i bio osuđen. On nije ostao u zatvoru zahvaljujući kralju koji ga je amnestirao.

Kao što vidimo Bekon je bio nerazborit u sredstvima kada je trebalo da se istakne i da izvojuje sebi visok položaj i nivo. Isto je tako bio nerazborit i u politici. Ako se Engleska često nalazila na “Fidni Albio” tome je uzrok što su njeni savetnici slušali Bekonove savete. On je napisao delo koje je objavljeno posle njegove smrti  pod nazivom “Sermene Fich” tj. “Govori Vernog”. U ovom delu Bekon iskazuje svoje mišljenje o Engleskoj spoljnoj politici  u doba kada je Engleska bila mala država, nema nigde poseda izvan svojih ostrva nije imala izgled na njen sadašnji položaj Imperije, nije imala unutrašnjeg mira i jedinstva a spolja je bila blokirana od strane Španije /iako oslabljena posle kretanja “Velike Armade”/ Holandije i Francuske, - on je tvrdio da Engleska mora zadobiti prevlast nad morima a na taj način i u celom svetu. Narod koji caruje nad morima prema njegovim rečima, uvek može da uđe u rat ili da ga izbegne prema svojoj želji a pomocu oružija da čuva svoju trgovinu, koja hrani njegove sinove. 

Ranije ili kasnije sva bogatstva Indije će pripasti tom narodu. Dalje Bekon piše, da ce takav narod tokom vremena carovati nad drugim narodima i državama. Britanija mora stalno imati na raspoloženju izgovore na osnovu kojih bi u svako doba mogla započeti rat sa drugim državama, pošto u srcima ljudi ima šarolikog osećanja časti da se ništa ne može preduzeti a da se ne prikrije idejom pravednosti. Bekon savetuje da se iskorišćuju dobri ljudi, zainteresovani u uspehu svog poduhvata. Bekon smatra da su ljudi, koji su sposobni na svake intrige, korisniji nego pošteni ljudi.

Eto, to je program kojim je sledovala Britanija posle Bekona. Koristeći razbojnike korsare, zavađujući pomoću lukavstva jednu državu sa drugom, ratujući većim delom tuđim rukama i tuđom krvlju, ne dopuštajući ni jednoj Evropskoj državi da dobije prevlast, Britanija je stvorila svoju Imperiju.

Svaki će priznati da je sve to istina. Ali neko će možda reći da je Bekon, dajući te savete, iako je zbilja pokazao svoju amoralnost, ipak mislio na veličinu svoga naroda. Sredstva, koja je on predložio su možda rđava, dok mu je cilj bio rodoljubiv i prema tome dobar.

Nažalost ni sama Engleska nije bila za Bekona ništa drugo do oruđe za ostvarenje jedne naročite vizije. Spoljna moć nikada ne može da bude krajni cilj jednog pravog državnika. On mora da zna kakvim idejama služi njegova država jer svaka država ima izvesno ideološko obeležje, naime, hrišćansko, ili pagansko, kapitalističko ili socijalističko i tako slicno. Da vidimo sad, kakvo je obeležje hteo Bekon da da Engleskoj.

Njegove ideje po tom pitanju su izložene u jednom nezavršenom radu, objavljenom tek posle njegove pod nazivom “Nova Atlanta”. - “Nova Atlantida”. Atlantida to je jedno legendarno ostrvo, koje je tobože nekad postiglo vrhunac kulture i zatim je propalo usled neke prirodne katastrofe, progutanom morskom pučinom. Bekon je hteo da da u svom delu nacrt jedne druge države, koja bi trebala da postane centar celog sveta. Ostajući veran svom mišljenju o premućstvu ostrva kao najpodesnije teritorije za državu koja bi imala prevlast nad ostalim svetom. Bekon zamišlja i centar Nove Atlantide na ostrvu, koje on naziva Benzalem. Bekon je bio rozenkrojcer, on se mnogome naučio iz Jevrejske Kabale i karakteristično je da za naziv ovog ostrva on nije izabrao neku Englesku ili latinsku rec (svoje dela on je većim delom pisao na latinskom jeziku), nego je izabrao baš jednu Jevrejsku reč. Benzalem u prevodu znači “sin mira”. Na čelu Benzalema stoji kralj s parlamentom, ali ni kralj, niti parlament nisu pravi vlastodršci na ostrvu. Vlast se stvarno nalazi u rukama jednog tajnog društva, koje opet nosi jedan Jevrejski naziv - društvo “Solomonovog Hrama”, koje spolja ima izgled jednog nau