|
Tipičan primer nedavno izvedene operacije dezinformisanja
zaslužuje da se detaljno prouči, jer su se u njemu stekli skoro svi elementi
operacije dezinformisanja, koja može da služi za uzor. Zbog toga ćemo
mu posvetiti nekoliko stranica. Reč je o operaciji "Bosna",
koja bi mogla predstavljati model za druge dezinformacije iste vrste u
budućnosti.
Naručilac
Izjava privatne agencije za odnose sa javnošću "Ruder
Finn Global Public Affairs", koju navodi Žak Merlino u knjizi Nisu
sve istine o Jugoslaviji za priču (Les verites yougoslaves ne sont pas
toutes bonnes a' dire), pokazuje da je od avgusta 1991. do juna 1992.
naručilac ove agencije bila republika Hrvatska; od maja 1992. do decembra
1992. republika Bosna i Hercegovina (u stvari, muslimanski deo te republike);
i najzad od oktobra 1992. "republika" Kosovo.
Desilo se, zgodnim sticajem okolnosti, da je medijska
zajednica upravo pohrlila da priskoči u pomoć najpre Hrvatima, zatim muslimanima
i, najzad, kosovskim Albancima, uvek protiv istog neprijatelja: Srba.
Nije, međutim, baš ubedljivo pretpostaviti da su ove
dve novorođene republike, i treća, koja, u času dok ovo pišem, još nema
legalne osnove za postojanje, mogle da isplaćuju račune agenciji "Ruder
Finn". Ispod površine ukazuju se obrisi znatno ozbiljnijih klijenata.
Jer, ulozi u balkanskoj igri su pozamašni.
- Onaj ko kontroliše Balkan, kontroliše puteve nafte i gasa ne samo
iz Arabije, Iraka i Kuvajta, već potencijalno i one iz Kaspijskog mora
i Kazahstana.
- Propast komunizma nameće problem dominacije nad Istočnom Evropom
koja obiluje sirovinama i jeftinom radnom snagom, i predstavlja dobro
tržište koje će uskoro primati svaku vrstu robe izvezene sa Zapada.
- Od posebnog značaja za izvesne sile, posebno SAD i Nemačku, da okruže
Rusiju, da je opkole uspostavljanjem "zelene (islamske) transverzale",
da postepeno oslabe ugled Rusije i, koliko god je mogućno, parališu
njenu aktivnost.
- NATO, pozvan da postane svetski policajac, ima potrebu da se uvežba
i isproba svoje oružje i opremu (poželjno je da to bude na teritoriji
unapred osuđenoj na kažnjavanje, na kojoj će opšta pobeda biti unapred
obezbeđena a kažnjavanje služiti za primer svakom ko se ne potčinjava).
- Germanski svet nije odustao od težnje da sebi otvori put ka Sredozemlju.
- Islam gori od želje da izvede "krstaški pohod" u obrnutom
smeru i za to raspolaže basnoslovnim sredstvima koja mu obezbeđuje arapska
nafta.
- Islamske zemlje će izgraditi tržište od 700 miliona kupaca - uskoro
će ih biti milijarda - i pružaju takođe jeftinu radnu snagu i tržište
za plasman zapadne robe.
- Vatikan, koji je dozvolio da se izgradi džamija usred Rima, a da
nije tražio kao protivuslugu izgradnju katoličkih crkava u muslimanskim
zemljama, bolje podnosi islamsko prisustvo nego pravoslavno na teritorijama
koje bi, ustvari, najradije video potpuno pod svojim uticajem.
- Dunav je prirodni put koji povezuje istok i zapad Evrope.
- Sjedinjene Američke Države žele da se Evropska zajednica učvrsti,
kako bi oslabile evropske nacije, ali da se učvrsti na loš način i,
po mogućnosti na račun Rusije.
Sve ove opaske predstavljaju deliće mozaika. Kao takve
one ne omogućavaju da se zaključi ko je stvarni naručilac, jedan ili više
njih, koji se skriva iza Hrvata, bosanskih muslimana i kosovskih Albanaca.
Može se pretpostaviti da maska neće tako brzo pasti sa lica pravog naručioca.
Agent
Devedesetih godina su u oblasti dezinformisanja nastupile
tri glavne promene:
- slom glavnog naručioca (komunizma);
- trijumf slike;
- vulgarizacija metoda.
Naime, u današnje vreme isto kao što izgleda da je dovoljno
pogledati na internet da bi se otkrilo, bar teoretski, kako se pravi atomska
bomba, tehnika informisanja, inače prilično jednostavna, dostupna je svakom
ko ima sredstva da plati sve što je potrebno. Izvesti operaciju dezinformisanja
postalo je, dakle, jednostavno ukoliko se raspolaže tim sredstvima.
Rezultat: "Privatizacija dezinformacije" koja
donosi profit, u ovom trenutku, nekim američkim kompanijama koje bezdušno
preuzimaju na sebe manipulisanje masama, koristeći se svim sredstvima,
podvalama i prevarama, u zamenu za novčanice na kojima piše "In God
we trust" (Uzdamo se u Boga).
Dve od ovih kompanija su javnosti poznate ili bi mogle
biti ukoliko bi se javno mnjenje uznemirilo zbog takvih stvari: agencija
"Hill and Knovlton", koja je vodila operaciju dezinformisanja
o Iraku na pomalo trapav način, i agencija "Ruder Finn", koja
je prošla "bez greške" u aferi Bosna.
Žak Merlino je krenuo da intervjuiše direktora kompanije
"Ruder Finn" u njegovom uredu u ulici M Street u Vašingtonu
i mi ćemo mu pozajmiti ispovest te osobe po imenu Džems Harf (James Harff).
"Stvar je jednostavna, priča on, kartoteka, kompjuter
i telefaks, to je uglavnom sav naš alat. U kartoteci je nekoliko stotina
imena novinara, političara, predstavnika humanitarnih organizacija, univerzitetskih
nastvanika. Kompjuter koji unakrsno pretražuje kartoteku po oblastima
i izbacuje podatke o najpogodnijoj ciljnoj grupi, povezan je sa telefaksom
i precizno obrađena informacija šalje se svim izabranim metama. Na taj
način, kaže Harf, u mogućnosti smo da za nekoliko minuta određenu informaciju
pošaljemo svima za koje smatramo da će na nju reagovati."
"Naš posao sastoji se u tome da rasejemo informacije,
da ih što je mogućno brže pustimo u promet (…) Brzina je presudan, odlučujući
element. Čim je neka informacija za nas povoljna, smatramo se obaveznim
da je odmah usadimo u svest javnog mnjenja. Jer, savršeno dobro znamo
da je najvažnija prva vest. Demanti nema nikakvog efekta."
Od juna do septembra 1992. agencija je u korist muslimana
iz Bosne:
- obavila 30 razgovora sa glavnim novinskim grupacijama;
- emitovala 13 ekskluzivnih informacija;
- poslala 37 hitnih faksova;
- uputila 17 zvaničnih pisama;
- podnela 8 zvaničnih izveštaja;
- obavila 48 telefonskih razgovora sa predstavnicima Bele kuće;
- 20 telefonskih razgovora sa senatorima;
- blizu 100 poziva značajnim ličnostima iz medija.
Profesionalci, nema šta.
Proučavanje tržišta
Agencija "Ruder Finn" je proučavala tržište
tj. raspoloženje u svetskom javnom mnjenju prema Srbiji. Ispostavilo se
da je situacija veoma loša usled nekoliko činilaca:
- Srbi su se herojski borili na strani saveznika u toku oba svetska
rata;
- nacisti su u Drugom svetskom ratu podarili Hrvatima državu kojom
se Hrvati danas bez stida diče;
- muslimani su se borili na strani Nemaca za vreme Drugog svetskog
rata i čak im stavili na raspolaganje jednu diviziju SS: po zlu slavnu
"Handžar diviziju",
- hrvatske ustaše i muslimani u službi nacista izvršili su genocid
nad srpskim, jevrejskim i ciganskim stanovništvom u Jugoslaviji. Broj
žrtava varira već prema izvoru (od 300.000 do 750.000), ali sama činjenica
ostaje nepobitna;
- predsednik Hrvatske Tuđman objavio je 1898. knjigu koja se može smatrati
antisemitskom: Bespuća povijesne zbilje i u njoj nije ni najmanje skrivao
svoje divljenje prema Anti Paveliću, nacističkom diktatoru ustaške Hrvatske.
Tvrdi se da je Tuđman rekao kako je zahvalan Bogu što mu žena nije ni
Srpkinja ni Jevrejka.
- Vođa bosanskih muslimana Izetbegović objavio je još 1970. Islamsku
deklaraciju, u kojoj se ne samo svrstao na islamsku stranu, već se i
zalaže za uspostavljanje islamske države koja bi se protezala od Maroka
do Indonezije.
Dezinformatori agencije "Ruder Finn" su procenili
situaciju i budno čekali priliku da je preokrenu u korist svojih klijenata.
Valja reći, da im pomalo potkrešemo zasluge, da je u
svetskoj, a posebno američkoj, javnosti vladalo zapanjujuće nepoznavanje
prilika u Jugoslaviji, o čemu svedoči razgovor Vorena Kristofera, tadašnjeg
američkog državnog sekretara, i Dejvida Ovena, britanskog posrednika,
koji navodi Mišel Kolon (Michel Collon):
"KRISTOFER - Greška je do vas Evropljana, što ste
dozvolili da Srbi izvrše invaziju na Bosnu.
OVEN - Ali, oni su tamo već živeli.
KRISTOFER - Od kada?
OVEN - Oduvek."
Prva potpora
Prva potpora koje se agencija dočepala bilo je objavljivanje
u njujorškom listu Njuzdej (Neewsday) članaka o zatvoreničkim logorima
u kojima su držani zarobljeni muslimani. Odajmo joj priznanje za pronicljivost,
jer, na kraju krajeva, šta dokazuje postojanje zarobljeničkog logora,
do da nisu svi neprijatelji poubijani na licu mesta? Ipak, izgovor je
bio pronađen i agencija "Ruder Finn", koja je u njega zarila
zube poput buldoga, više ga nije ispuštala.
Prenosnik
Genijalna ideja agencije "Ruder Finn" bila
je, prema vlastitom priznanju direktora, da obezbedi jevrejski prenosnik.
Reč "logor" bila je dovoljna, razumljivo, da
uzbudi jevrejsku zajednicu i "Ruder Finn" će odmah obmanuti
tri velike organizacije: B'nai B'rith Anti-Defamation Leaque, American
Jewish Committee i American Jewish Congress (B'nai B'rit liga protiv kleveta,
Američki jevrejski komitet i Američki jevrejski kongres). "Predložili
smo im da objave prilog u Njujork tajmsu i organizuju protestni skup ispred
zgrade Ujedinjenih nacija" - izjavio je bez okolišenja Džems Harf.
Takav način poigravanja sa holokaustom njemu ništa ne smeta. Naprotiv:
"Blef je uspeo, stvar se sjajno odvijala, kaže on, jevrejske organizacije
su uvučene u igru na strani bosanskih muslimana, što je bilo izuzetno
riskantno. Skoro trenutno smo uspeli da u javnom mnjenju izjednačimo Srbe
sa nacistima."
Zaista je bilo tako, jer poznate su teškoće između Izraela
i arapskog sveta, dok su Jevreji u Srbiji oduvek živeli u dobrim odnosima
sa domaćim stanovništvom, a za vreme Drugog svetskog rata bili su izloženi
istim merama diskriminacije pod jarmom nacističko-hrvatskog represivnog
režima: Jevreji su nosili oko ruke zvezdu a pravoslavni naročitu traku.
No tad je stvar već bila rešena. "Uspeli smo da
u javnom mnjenju poistovetimo Srbe i naciste - naglašava Džejms Harf očigledno,
s pravom, zadovoljan sobom. Da, bio je to majstorski obavljen posao. 'Pogodili
smo pravo u metu', kaže on. Zadatak je bio složen, niko nije razumeo šta
se događa u Jugoslaviji i, da vam otvoreno kažem, većina Amerikanaca pitala
se u kojoj se afričkoj zemlji nalazi Bosna, ali jednim potezom uspeli
smo da stvar pojednostavimo, da je prikažemo kao priču o dobrim i zlim
momcima". Manihejski. Poznata pesma.
I, Džejms Harf će toplo čestitati sam sebi: "Znali
smo na kom terenu da igru odigramo i pobedili smo, jer smo gađali u pravu
metu, jevrejsku publiku (targeting jewish audience). Odmah je nastupila
vidna promena jezika u štampi uz upotrebu izraza sa veoma jakim emotivnim
nabojem kao što su 'etničko čišćenje', 'koncentracioni logori' i td.,
što je sve u svest prizivalo poređenje s nacističkom Nemačkom, gasnim
komorama i Aušvicom. Emotivni naboj bio je toliko snažan da se niko više
nije usuđivao da se usprotivi da ne bi bio optužen za revizionizam."
Zanimljiv detalj u svemu tome predstavlja upravo ta opaska
"da ne bi bio optužen za revizionizam". U stvari, Srbima se
nije podmetalo da su se koristili gasnim komorama, ali je bilo dovoljno
da neko posumnja u neke od krvavih zločina koji su im pripisivani da bi
odmah bio poistovećen sa onima koji sumnjaju u postojanje logora smrti
u Nemačkoj - amalgam, jedan od spontanih refleksa dezinformatora.
Da li se uopšte u takvoj vrsti poslova može postavljati
pitanje morala? Žak Merlino primećuje u intervjuu sa Džejmsom Harfom da
nema nikakvog dokaza da je tvrđenje u listu Njusdej bilo istinito.
"Naš posao nije da proveravamo tačnost informacije.
Nismo mi opremljeni za tako nešto. Naš posao je da (…) ubrzamo protok
informacija koje su za nas povoljne. (…) Mi nismo ni tvrdili da postoje
logori smrti u Bosni, mi smo samo objavili da to tvrdi list Njusdej. Postupak
sa prenosnicima funkcioniše punom parom. I, sada, zaključuje "čestiti"
gospodin Harf, "ako želite da dokažete da su Srbi jadne žrtve, samo
izvolite, bićete prilično usamljeni u tom poslu."
U ovom slučaju, interesantne su reči "mi",
"naš". To je ono "mi" i ono "naš" koje upotrebljavaju
advokati. Te rečce zapravo svedoče o tome čiji je on advokat. Harf govori
u ime svog naručioca. Da su Srbi bili pronicljivi (i da su imali finansijska
sredstva) da ga potplate, imali bi vernog i podmuklog portparola koji
bi angažovao jevrejsku zajednicu na strani Srba, koji bi svetsko javno
mnjenje preokrenuo na stranu Srba i sve ubice, svi oni koji siluju i jedu
malu decu postali bi muslimani ili Hrvati, već po želji.
Međutim, stvar ipak nije tako jednostavna: više je nego
očigledno da se američki i nemački interesi, na primer, nisu poklapali
sa srpskim interesima, da Harf ni u kom slučaju nije radio na svoju ruku,
niti besplatno, ali ni samo za novac, već je nesumnjivo dobio od svoje
vlade blagoslov ili bar prećutnu podršku odnosno gledanje kroz prste.
Dezinformacija ne može uspeti ukoliko vetar duva u suprotnom pravcu. Ona
može sjajno da ga iskoristi i stvarnost činjenica je njena najmanja briga.
Tema
Tema operacije se sastojala, kako smo videli, u poistovećivanju
Srba sa nacistima.
Neumesnost takve teme nije imala nikakav značaj: Srbi
su narod, a ne partija, oni su se borili protiv nacista bolje nego iko
drugi, imali su, srazmerno uzeto, više gubitaka nego bilo ko drugi, oni
jesu komunisti ili jesu pravoslavni, ali sasvim sigurno nisu nacisti,
bili su na strani Jevreja za vreme rata, nisu vodili osvajački rat, već
su ratovali da bi zaštitili svoje nasleđe, svoju baštinu, borili su se
protiv muslimana koji su tradicionalni saveznici Nemaca: sve to nije imalo
- niti još ima - bilo kakav značaj. Poistovećivanje su izvršili mediji
koji su se na tu temu bacili kao pirane na ćuftu. Izvedeno poistovećenje
postalo je nepovratno.
Dva elementa su igrala značajnu ulogu u korist te teme.
S jedne strane, opravdan užas koji su u svesti izazivali nacistički logori
za istrebljenje. S druge strane, posledice marksizma, čak i raskrinkanog.
Ta ideologija je prodrla u krugove nadri-mislilaca tako duboko da svako
poistovećenje sa nacizmom dovodi do gubitka zdravog razuma, iz razloga
koji imaju veze i sa neoprostivim paktom Molotov-Ribentrop, i sa "konačnim
rešenjem".
Tema je, dakle, bila savršeno izabrana. Morala je da
bude dobro primljena u nekoliko uticajnih grupa:
- kod izraelitskih grupa zbog njihove sasvim razumljive osetljivosti
na temu istrebljenja manjine;
- kod postmarksističkih grupa zbog njihove mržnje prema rivalu koji
bi mogao još biti i srećan;
- kod humanitarnih grupa svih boja koje pate od viktimofilije (ljubavi
prema žrtvi), uvek spremnih da priskoče u pomoć žrtvi i pokazuju večitu
težnju da imaju simpatije samo prema prvoj žrtvi, prema onome koji je
prvi proglašen za žrtvu, dok ih žrtva koja stiže sa zakašnjenjem zanima
manje ili se čak isključuje iz vidokruga;
- kod grupa intelektualaca nostalgičnih boljševizmom i privrženih,
u naknadu za izgubljenim, snažnoj slici koju projektuje militantni islam.
Ostatak javnog mnjenja sledio je dezinformaciju iz dva
glavna razloga:
- odlučujućeg uticaja koji su na medije imale upravo navedene grupe;
- neprikosnovenog prava koje usvaja prva žrtva, onaj koji prvi kaže
"stradam!". U uprošćenom mentalitetu koji nameće televizija,
ako je B prvi izjavio da pati i strada, A nema više pravo da pati i
strada.
Tema "Srbi=nacisti" bila je tako često ponavljana,
ponekad sa stvarno profesionalnom elegancijom, da je relativno lako obezbeđivala
prodor dezinformacije. Primer: dva plakata. Na jednom su se videle dve
fotografije, jedna Adolfa Hitlera, druga Slobodana Miloševića sa pitanjem:
"Zar vas priče o etničkom čišćenju ni na šta ne podsećaju?"
Na drugom plakatu su takođe predstavljene dve fotografije, dva koncentraciona
logora: jedan je poticao iz Drugog svetskog rata, a drugi je nedavno snimljen
u Hrvatskoj. I ispod njih pitanje: "Zar vas logor u kojem se sprovodi
čišćenje pripadnika etničkih grupa ne podseća ni na šta?"
Divne li uštede sredstava!
Obrada teme, druge potpore
Sedam glavnih vrsta potpora korišćeno je u operaciji
dezinformisanja "Bosna" na temu "Srbi=nacisti": razaranja,
etničko čišćenje, logori, silovanja, gasovi, masovne grobnice, sarajevski
pokolji.
A) Razaranja
Tako je Pari mač (Paris Match) 28. novembra 1991. u naslovu
pisao: "Dubrovnik grad mučenik - srednjovekovni dragulj Hrvatske
razoren vatrom jugoslovenske armije". U stvari, drevni Dubrovnik
nikad nije razaran vatrom jugoslovenske vojske i ostao je maltene netaknut.
Ali čak i oni koji kao turisti budu išli na lice mesta zaboraviće da uporede
ono što vide sa onim što im je kao dezinformacija pruženo.
Aktiel (Actuel) je u decembru 1993. objavio fotografiju
mosta sa sledećim tekstom: "Strateški most koji su srušili Srbi,
most u Vukovaru bejaše prekrasan primerak arhitektonske i istorijske baštine
ovog hrvatskog grada. Od početka rata srpska artiljerija je srušila skoro
500 crkava, utvrđenja, muzeja i drugih istorijskih spomenika bivše Jugoslavije
ili ih je ostavila u jadnom stanju." I, čitalac će zaplakati nad
prelepim vukovarskim mostom, ne sumnjajući uopšte u to da je on srušen
i uništen, kako to sugeriše u tekstu pogrešan imperfekt "bejaše".
Međutim, taj most u Vukovaru uopšte ne postoji. Most sa slike nalazi se
u Mostaru i on jeste uništen… ali su ga uništili Hrvati! Časopis Aktiel
je priznao grešku i izvinio se zbog toga što je pomešao dva grada, ali
šta je ostalo u svesti čitaoca? Srpski rušilački bes.
Nedeljnik Evenman di žedi (L' Evenement du jeudi, 12.
septembar 1991.) preneo je iz Glasa Slavonije opis zločina koji su počinili
Srbi u selu Četekovac - isečeni nosevi, iščupane uši, ranjenici živi spaljeni,
tela raskomadana sa odsečenim glavama - i, na kraju svega, selo sravnjeno
sa zemljom. Selo Četekovac međutim i dan-danas stoji uspravno, ali ko
će to proveravati?
To sve znači, naravno, da nije bilo uništavanja, niti
da Srbi nisu razarali i uništavali, već znači da u operaciji dezinformisanja
nije potrebna stvarna destrukcija da bi se ideja o destruktivnosti usadila
u svest javnog mnjenja.
B) Etničko čišćenje
U ovom slučaju "etničko čišćenje" je reč kojoj
se pribegava više u borbi rečima (logomahija) nego u stvarnosti, pošto
su svi Jugosloveni etnički slični ili istovetni. Trebalo bi pre govoriti
o teškoj deobi teritorija između verski i kulturno različitih grupa. "Čišćenje"
su obilno sprovodile sve tri prisutne grupe, ali pošto je jednačina "Srbi=nacisti"
već bila nametnuta i raširena, bilo je lako ubediti narod da su jedino
Srbi za to krivi.
C) Logori
Časni izuzeci u štampi pokušali su da pokažu da reč "logor"
sama po sebi nema ničeg zastrašujućeg i da, čak i ne govoreći o tome da
postoje i logori za gorane, treba praviti razliku između logora za istrebljenje,
koncentracionih logora, zarobljeničkih logora, logora za razabiranje i
izbegličkih logora. Međutim, košmar hitlerovskih logora je takav da tu
ništa ne pomaže: vešto usmeravan čitalac vidi svuda samo logore smrti,
uprkos svedočenjima i tako obaveštenih osoba kakvi su Simon Vejl (Simone
Weil) , Eli Vizel (Elie Wiesel) i Simon Vizental (Wiesenthal), koji su
naglašavali da (zarobljenički) srpski logori nemaju nikakve veze sa nacističkim
(koncentracionim) logorima.
Uostalom, drugi listovi su išli mnogo dalje.
Ima svakako čitalaca koji se sećaju fotografije izmršavelog
muškarca koji stoji iza bodljikave žice, slike koja je obišla svet i veoma
doprinela jačanju kampanje satanizacije Srba. Na sreću, zahvaljujući budnom
oku jedne dobronamerne Nemice, koja je zapazila da su ekseri na bodljikavoj
žici naopako prikovani za kočiće, njen muž, prilježni novinar-istraživač,
uputio se na lice mesta, detaljno istražio celu stvar i na osnovu tih
istraživanja utvrdio:
- da je na originalnom snimku žgoljavi čovek okružen drugim ljudima
koji nisu mršavi;
- da taj čovek, po imenu Fikret Alić, nije bio zarobljenik već izbeglica;
- da su se izbeglice nalazile izvan bodljikave žice, a fotograf unutar
nje;
- da bodljikava žica nije bila oko logora, već oko livade koja je u
stvari bila pašnjak!
Novinar Tomas Dajhman (Thomas Deichmann) došao je, dakle,
do zaključka da se slikama, koje su načinjene uz dozvolu organa vlasti
Republike Srpske, svesno manipulisalo da bi se stvorila iluzija o tome
da je reč o koncentracionom logoru. Usledile su polemike i iz toga se
izrodio sudski proces u kojem su bile umešane tako različite publikacije
kao što su Novo, Die Weltwoche, The Guardian i Living marxism, da navedemo
samo neke od njih.
Ako se ne uzmu u obzir okolnosti u apsolutnom smislu,
istina je utvrđena, ali ko to zna? Lažan utisak stvoren pomoću slike žgoljavog
čoveka iza bodljikave žice svakako je snažniji od svih i najdetaljnijih
demantija.
D) Silovanja
Ideja o "logorima za silovanje" - još jedan
riskantan pokušaj - takođe pun pogodak, kako bi verovatno rekao Džejms
Harf - bila je sjajna. Publika je navedena da poveruje da su Srbi imali
"plan za sistematsko silovanje". Slobodna Belgija (La Libre
Belgique) objavila je 22. januara 1993: "Silovanje žena u arsenalu
srpskog terora". Nedeljnik Nuvel observater (Le Nouvel Observateur)
u broju 1471 u januaru 1993. piše: "Nema više nikakve sumnje u sistematski
karakter takve prakse u okviru plana "etničkog čišćenja." List
La Goš (La Gauche) 10. februara 1993. pisao je: "Izgleda da su srpski
ekstremisti koristili silovanje kao ratno oružje u svojoj politici etničkog
čišćenja."
Užas je sveopšti. Listovi u naslovu pišu "Rape by
order" (Silovanje po naređenju), "Rape horror" (Užas silovanja),
Rape camps (Logori za silovanje), "A Pattern of Rape" (Sistematsko
silovanje), "Silovanja u Bosni", "Evropa suočena sa jezivim
užasima". Niko ne sumnja da su muslimanske, hrvatske, srpske žene
katkad zaista i silovane, ali svakako postoji sumnja u to da je za to
bilo potrebno naređenje. Nameće se i pitanje kako bi takva fiziološka
mešavina kulturnih grupa mogla da posluži njihovom "pročišćavanju".
Ipak, nije stvar u tome.
I sami statistički podaci su više nego sumnjivi. Žak
Merlino, na primer, priča da se na 50 kilometara od logora u Tuzli govorilo
o 4.000 silovanih žena; na 20 kilometara nije ih bilo više od 400. Na
deset kilometara ostalo je samo 40, mada je i to previše, mora se priznati.
Ukupno uzevši, nemarno se govorilo o dvadeset ili čak šezdeset hiljada
silovanih muslimanki. Komisija UN je iznela procenu od 2.400 žrtava (iz
sve tri zajednice zajedno), na osnovu 119 poznatih slučajeva, a komisija
Saveta bezbednosti je ispitala 223 žrtve, koje su po sećanju navele oko
4.500 slučajeva (i ovog puta takođe, zajedno iz sve tri zajednice). Međutim,
šta je ostalo u sećanju publike? Da su Srbi sistematski - a ne povremeno
- silovali muslimanke u velikom broju.
Sve to ilustrovano je minimumom fotografija, L Express
i Paris Match objavili su jednu te istu.
Istina je da je takođe postojalo pismo Lucije Vetruse,
bosanske kaluđerice, koju su, navodno, silovali srpski vojnici zajedno
sa druge dve sestre. Ona je svojoj nadređenoj pisala da joj saopšti da
je doživela "užasno iskustvo, koje se ne može iskazati" moleći
je da joj pomogne "da prihvati neželjeno materinstvo". Pismo
je objavljeno u magazinu Notizie dei gesuiti d' Italia i preneto u raznim
drugim listovima među kojima i La Libre Belgique i La Croix, koji su dokument
objavili na prvoj strani. La Libre Belgique je pošteno 14. januara 1996.
demantovao: "Nadležni su saznali - na nesreću, sa zakašnjenjem -
da je pismo falsifikat, da ga je napisao (možda polazeći od stvarnih činjenica)
jedan sveštenik iz Bosne da bi uzbunio međunarodnu zajednicu."
E) Gas
Jedan od načina da se protivnik posebno ocrni jeste,
kako smo već videli, da se tvrdi kako koristi oružje koje nije korektno,
niti dozvoljeno. Gas je na naročito lošem glasu, s jedne strane zbog toga
što su ga Nemci koristili za vreme Prvog svetskog rata, a s druge, zbog
gasnih komora u Drugom svetskom ratu.
Naravno, i taj postupak je korišćen protiv Srba.
List Veče (Le Soir), 10. april 1995.: "Srbi su izgleda
koristili gas. Iz bosanskih i zapadnih krugova Srbi se optužuju da su
koristili gas." "Istina je", precizira malo dalje Le Soir,
"da je u pitanju 'suzavac' (ona vrsta koja se koristi za održavanje
reda i mira)". Međutim, nemački list Di Velt (Die Welt) istog 10.
aprila 1995. otvoreno javlja: "Srbi su koristili gas". A NBC
Handelsblad 28. jula 1995.: "Američki portparoli su utvrdili da su
Srbi kod Žepe koristili hemijsko oružje."
F) Masovne grobnice
Mnogo je korišćena reč masovna grobnica (kosturnica),
koja u sebi ima nečeg zastrašujućeg, iako samo označava zajedničku grobnicu.
Nije od važnosti to što su se na kraju te masovne grobnice pokazale kao
beznačajne, što nikad, ni do danas, nisu pronađene ni žene, ni deca, bačena
u navodne masovne grobnice, jer je rat pre svega ubijanje i za posledicu
ima leševe koje svakako treba ukopati. Ništa ne znači ni to što je tri
hiljade muslimana koji, smatralo se, leže na dnu "masovne grobnice"
u Srebrenici, naprasno "oživelo" kad je trebalo da izađu na
izbore septembra 1996. Ono što je važno jeste da je dovoljno pokazati
na televiziji komadić sveže ispreturane zemlje i objaviti da se možda
ispod toga nalazi X leševa, broj je naravno proizvoljno određen, i ono
što ostaje u svesti televizijskih gledalaca nije "možda" već
broj X koji će uostalom gledalac i sam uvećavati kad bude o gledanoj emisiji
razgovarao sa prijateljima.
G) Pokolji u Sarajevu
Podsetimo se činjenica: 27. maja 1992., 5. februara 1994.
i 28. avgusta 1995. Srbi su navodno bombardovali civilno (muslimansko)
stanovništvo u Sarajevu. Gubici su bili ogromni, prvi masakr se dogodio
ispred pekare, druga dva na tržnici. Srbi su poricali da su oni pucali.
Istraživanja u tri navrata pokazuju kako pretpostavka
da je srpska strana pucala nije verovatna. Balistička istraživanja pokazuju
da srpski minobacači nisu mogli dosegnuti do mesta na kojima su pokolji
izvršeni. Čas nije bilo kratera na zemlji, kakve granate izbačene iz minobacača
uvek prave, čas žrtve nisu imale rane po glavi i na grudima, već samo
u donjim delovima tela kao nakon eksplozije prizemne bombe. Vojni posmatrači
OUN, koji su sproveli istragu neposredno posle (poslednje) katastrofe,
ukazuju da su "granate verovatno lansirali muslimani" (Telemoustique,
30. novembar 1995). List De Standaard je 3. avgusta 1995. javio da je,
prema svedočenju francuskih vojnika pripadnika OUN, izvestan broj muslimanskih
snajperista bio aktivan i "namerno pucao na svoje vlastite civile".
Značajne vojne ličnosti, a da ne spominjemo takve publikacije kao što
su Die Weltwoche, Foreign policy, The Nation, Defense and Foreign Affairs
Strategic Policy, The Times, The Sunday Times, The Independent, The Toronto
Star, snažno su dovele u sumnju optužbu da su Srbi ti koji su izvršili
napade a lord Oven je lično 30. oktobra 1995. izjavio za BBC da masakr
od 4. februara 1994. nije mogao biti delo Srba.
Sve to neće, međutim, sprečiti histeriju koja se rasplamsala
u ostalim medijima. "Krv je danas potocima tekla u glavnoj sarajevskoj
ulici… Granate su pljuštale kao kiša po civilima u glavnom gradu Bosne"
(CBS, 27. maj 1992). "Srpsko ludilo je opet ubijalo. Pokolj u Sarajevu"
(La Derniere Heure, 29. maj 1992). Ili, sasvim jednostavno: "Srbija
je agresor" (De Standard, 30. maj 1992).
Sva ova lažna gnušanja, tako slabo i malo dokumentovana,
završiće razumljivo apelima na odmazdu, represiju i osvetu. "Zločini,
koje su neposredno počinili Srbi, iziskuju stranu pomoć za one koji su
bez ikakve nade u Bosni" (CBS, 27. maj 1992). "Bile su očigledno
potrebne dramatične slike srpskog bombardovanja centra Sarajeva da bi
međunarodna zajednica povisila glas" (Le Monde, 29. maj 1992). (Obratite
pažnju na važnost slike). "Užas u Sarajevu konačno je prodrmao svet.
Beograd je najzad kažnjen" (Le Soir, 30. maj 1992). "Najnoviji
masakr je učinio neizbežnom reakciju velikih sila" (Le Nouvel Observateur,
10. februar 1994).
U stvari, reakcije međunarodne zajednice bile su sve
brutalnije i brutalnije. Počeće pretnjama srpskoj strani i isporukama
američkog oružja muslimanima, a završiće se sa 3.000 poletanja aviona
NATO koji su bombardovali srpske vojne i civilne ciljeve, iako nijedna
od zemalja članica NATO nije bila u ratu sa Srbijom. Neki su optuženi
za ratne zločine zbog mnogo sitnijih stvari.
Posebno je zanimljiv, sa stanovništva dezinformacije,
stav Žana Danijela (Jean Daniel) koji u Nuvel Observateru od 31. avgusta
1995. prenosi razgovor koji je vodio sa tadašnjim francuskim premijerom
Žipeom (Juppe). Oni su se složili da je, po svemu sudeći, pokolj u Sarajevu,
prema svim znacima, muslimanska provokacija: "Izazvali su pokolj
nad svojim narodom! - primetih uzbuđeno", piše Danijel. Ali će se
odmah zatim saglasiti da odobravaju i takvu provokaciju i njen ishod:
"Na taj način su prekinuli odugovlačenje NATO", primetio je
premijer. "Što se mene tiče, to mi neće ni malo kompromitovati bosansku
stvar", zaključio je novinar koji se inače razmeće svojom osetljivom
dušom.
- Povezanost namera ovde posebno privlači pažnju:
- Cilj je da se kazni određena strana;
- zbog toga je potrebno da se javno mnjenje preoblikuje tako da traži
da se udari po toj strani;
- zbog toga treba učiniti tu stranu što antipatičnijom javnom mnjenju;
- zbog toga treba da se ta strana navede da izvrši što spektakularnije
zločine; ako ih ne počini, lako se mogu snimiti i podmetnuti;
- s jedne strane, izmisliće se takvi zločini;
- s druge strane, izvešće ih neko drugi a zatim će se dotična strana
optužiti da ih je počinila.
Drukčije rečeno, potpora za operaciju dezinformisanja
biće u ovom slučaju potpuno izmišljena:
- strana na nišanu je, dakle, kažnjena;
- međutim, naknadno treba opravdati tu kaznu (vazdušne napade) koji
odskaču od uobičajenog ponašanja tzv. civilizovanih zemalja: zato se
dezinformacija dodatno pojačava;
- i tako dalje…
Falsifikovanja
Dezinformaciji je, kad je o Bosni reč, pušteno na volju,
a ono što treba zapamtiti jeste da činjenica da je mnogo puta uhvaćena
na delu (in flagranti) ne menja ništa u stavu koji je nametnut javnom
mnjenju.
Navedimo samo nekoliko primera pozajmljenih iz različitih
publikacija:
- Fotografija majke predstavljene kao Hrvatice u podnožju krsta na
grobu svog sina. Na krstu je ime sina ispisano ćiriličnim slovima. Reč
je, dakle, o Srbinu;
- Fotografija pogubljenika. Reč je, kažu nam, o muslimanu kome su odsekli
tri prsta da ne može da načini slovo V - znak za pobedu. Međutim, on
nosi burmu na desnoj ruci: - reč je, dakle, o pravoslavcu;
- srpske seljanke snimljene kao da se klanjaju pred klozetom. Klozet
je, međutim, izgrađen na mestu na kojem je srušena crkva;
- seljanka sa puškom u ruci, a za njom ide malo dete. Kažu nam da su
to muslimani u bekstvu, ali dete nosi na glavi šajkaču koja je tipična
za Srbe;
- naoružani vojnici zlikovačkog izgleda predstavljeni su nam kao Srbi.
Oznaka koju nose, međutim, je hrvatska šahovnica (o tome je Nuvel Observater
objavio ispravke u brojevima 1470 i 1473);
- niz drugih listova objavljuje otkrića male Anise koja je videla Srbe
kako u Tuzli seku noseve i uši. Međutim, Tuzla nikada nije pala u ruke
Srbima;
- Amnesti internešenel pripisuje Srbima da su držali korpu punu iskopanih
očiju, što je Malaparte već pripisivao Anti Paveliću za vreme Drugog
svetskog rata;
- agencija Rojters je 20. jula 1998. javila da je Crna Gora mala jugoslovenska
republika "naseljena većinskim muslimanskim življem", iako
je muslimana samo 18 dosto;
- scene sa ulica razorenog Vukovara korišćene su kao dekor za ulične
okršaje u Dubrovniku u kojem nije bilo nikakvih uličnih okršaja;
- muslimanski zatvorenik u srpskom koncentracionom logoru koji je snimila
televizija VVS 1992. u stvari je Branko Veleč, srpski oficir, zarobljenik
u muslimanskom logoru;
- deca ubijena u jednom autobusu predstavljena su kao muslimani, iako
prikazana sahrana pokazuje da je reč o pravoslavcima;
- na jednoj fotografiji je prikazana Hrvatica kako oplakuje sina ubijenog
u Posušju u srpskom napadu. Srbi, međutim, nikada nisu napali Posušje,
hrvatsko selo u kojem su pak muslimani ubili 34 lica.
Ležernost sa kojom su prenošene informacije iz Bosne
verovatno dostiže kulminaciju u reakciji jednog američkog karikaturiste
koji je 19. aprila 1993. odbio da glavnom uredniku pošalje karikaturu
vezanu za presudu izrečenu u aferi Rodni King (američki Crnac koga su
pretukli policajci); "S obzirom na rasne i pravne složenosti u tom
sudskom procesu, odlučili smo da bi bilo bolje ne dirati u taj problem
nejasnim jezikom kakvim se govori u aktuelnoj karikaturi. Poslaću vam
umesto toga karikaturu o ratu u Bosni" (naveo Peter Brook, Foreign
Policy, zima 1993/1994).
I Srbi su se bavili fabrikovanjem laži. Doveden do očajanja
zbog preterivanja sa srpskim silovanjima i potrage za srpskim silovateljima,
pisac Nebojša Jevrić je naveo američke istražitelje da poveruju kako je
najveći silovatelj od svih bio izvesni Gruban Malić. Međutim, Gruban Malić
je lik iz romana Miodraga Bulatovića. Međunarodni sud za ratne zločine
je požurio da okrivi i optuži najgoreg od svih siledžija… sve dok podvala
nije razotkrivena.
Treba da se vratimo, ako želimo ozbiljno da proučavamo
problem dezinformisanja, na duboku intuiciju velikih preteča Lenjina i
Gebelsa: u psihokratiji istina se ne računa, u krajnjoj liniji ona zapravo
i ne postoji, postoji samo ono što se nametne ljudima da veruju da je
istina ili, još bolje, ono u šta veruju oni što su navedeni da veruju.
Borba rečima (logomahija)
Rat u Bosni je izrodio prigodnu borbu rečima, logomahiju.
Već smo ukazali na reči "logor, masovna grobnica,
etničko čišćenje". Reči "osloboditi" i "okupirati"
takođe su mnogo korišćene. Čuli smo mnogo puta da su Krajinu "oslobodili"
Hrvati a Bosnu "okupirali" Srbi, na šta bi se svako ko poznaje
istoriju grohotom nasmejao: međutim, javnost je ne poznaje a neznanje
odabrane ciljne grupe predstavlja jednu od velikih prednosti dezinformatora.
Loša igra reči "serboljševik" (serbolchevique)
zasluga je novinara koji ju je izmislio i smatra je smešnom. Postoji i
"serbo-valets" (srbo-sluge) koja bar nema pretenzije da bude
smešna.
Nalazim da je mnogo zanimljiviji izraz "samoproglašen"
koji se koristio u tonu neodobravanja za Republiku Srpsku, kao da se sve
republike u svetu, počev od francuske i američke, nisu same proglasile.
Značajna je takođe i sistematska upotreba izraza "ratni zločinac"
za osobe koje su okrivljene kao ratni zločinci, ali nisu ni optužene,
niti osuđene i stoga se moraju smatrati nevinim dok se ne dokaže drukčije.
Svi su čuli na radiju da su Srbi, za vreme borbe sa hrvatskim ili muslimanskim
protivnicima, uvek bili samo "ubijeni", dok su njihovi protivnici
uvek "mučki masakrirani ili pobijeni", što svakako ima veću
težinu u eri viktimofilije.
Pomoćna sredstva
Školski priručnici i rečnici su se takođe svrstavali
u satanizaciji jedne strane, pripisujući operacije takozvanog etničkog
čišćenja samo Srbima, iako su ih praktikovali isto tako i Hrvati i muslimani.
Želimo da, kao primer, navedemo in extenso tekst objavljen u nedeljniku
Infos junior od 23. do 29. septembra 1995. Ta publikacija, namenjena omladini,
objavljuje kao legendu na omotu "Bosna - svedočanstvo jedne Fatime".
"Kako je počeo rat? Posle pada komunizma, Jugoslavija
se raspala. Hrvatska 1991., a zatim Bosna 1992., "putem referenduma"
izjasnile su se za nezavisnost. Srbi nisu priznali te dve republike u
kojima su manjina. Oni su želeli da dominiraju u ovim područjima sveta
tako što će zadržati maksimum teritorije. Napali su, dakle, obe ove zemlje."
(Imajući u vidu istorijske činjenice, to su laži. Ako
je referendum bio prihvatljiv na teritorijama Hrvatske i Bosne, zašto
nije i u srpskom delu Bosne? Činjenica da su Srbi u Bosni odbili da učestvuju
u bosanskom referendumu nije uzeta u obzir, niti saopštena. Zbrka oko
Srba iz Republike Srbije i Srba iz Republike Srpske namerno je održavana.)
"Šta se događa u Sarajevu? U aprilu 1992. Srbi počinju
sa opsadom i bombardovanjem glavnog grada Bosne. Sarajevo je simbol onoga
što "ultranacionalistički" Srbi mrze: to je grad u kojem žive
zajedno muslimani, Hrvati i čak Srbi. Oni optužuju muslimane iz Bosne
da žele da uspostave "islamsku republiku" po uzoru na Iran.
To je pogrešno jer su oni Evropljani čiji su način života i kultura slični
našem životu i kulturi". (Izraz "glavni grad Bosne" podrazumeva
da je u pitanju nezavisna država koju su napali stranci, iako su Srbi
koji su napali Sarajevi isto tako Bosanci i "Sarajlije" kao
i muslimani. Nije jasno kako mogu da mrze grad koji smatraju svojim glavnim
gradom. A, pored toga, dovoljno nam je poznato da postoji Islamska deklaracija
Alije Izetbegovića, znamo da ono što on zaista želi jeste uspostavljanje
"islamske republike". Dovoljno je otputovati u muslimanske krajeve
Jugoslavije da bi se utvrdilo da način života i kultura stanovnika, zabarikadiranih
iza svojih ograda, ne liči na zapadnjački način života i kulturu).
"Kako živi dete iz Sarajeva? Već tri godine male
Sarajlije žive u ogromnom zatvoru. Ne mogu ni izići iz grada koji okružuju
Srbi. Ne mogu napustiti kvart u kojem stanuju jer je svako kretanje opasno
zbog granata. Vode i električne struje najčešće nema a škole su zatvorene.
O čemu oni sanjaju? O miru, svakako, i o tome da ponovo vide more."
(Ovaj sentimentalni odeljak sračunat je na to da namami
suze u oko školske dece. U redu. Međutim, izostavljeno je da se spomene
da u Sarajevu isto tako ima Srba kao i da postoji tunel, u rukama muslimana,
koji povezuje grad sa spoljnim svetom. Videti ponovo more?… Sentimentalna
vizija jednog grada koji je dugo i nemilosrdno opsednut. Međutim, ključni
detalj tek dolazi: huškanje na krvoproliće, karakteristično za intelektualce
koji nikada nisu bili u ratu.)
"Šta treba učiniti da bi se mir vratio? Bombardovanje
iz aviona NATO i Snage za brzo reagovanje, koji napadaju srpske pozicije
oko Sarajeva, Goražda, Tuzle, mogu svakako dovesti do napretka ka miru.
U stvari, Srbi su prvi put 'kažnjeni' i nesumnjivo će morati da sednu
za pregovarački sto, ukoliko ne žele da se izlože novim odmazdama."
Od jednog teksta, namenjenog da pouči i vaspita omladinu,
mogli bismo očekivati više nepristrasnosti ili bar umerenosti, ali tu
bismo se prevarili. Dezinformacija prodire do svih slojeva, zahvata sve
oblasti, ona nije ništa ako nije sveopšta.
Rat pomoću slika
Slika se mnogo koristila za vreme operacije "Bosna".
Ako su se na fotografiji ili na televiziji videli vojnici kako pucaju,
bilo je gotovo sigurno da su to Srbi ili će bar biti predstavljeni kao
Srbi. Ako su se videla deca kako plaču ili porodice u žalosti, bilo je
sigurno da su to hrvatska ili muslimanska deca i porodice. Ako bi se i
pokazala srpska deca, ona bi se pokazala kako se igraju rata, "dok
im starija braća već zasipaju vatrom muslimanske i hrvatske delove grada"
- preciziralo bi se u tekstu uz sliku. Neke fotografije su bile nameštene,
druge bukvalno falsifikovane: na primer, dodavanjem osmatračnica nad logorom
sa Fikretom Alićem (u Trnopolju).
Karikaturisti su se isto tako inspirisali na račun Srba.
Reč Serbia pisala se sa S u obliku kukastog krsta. Radovan Karadžić je
prikazivan sa repom i trozupcem. Srbi su uvek otvoreno predstavljani kao
majmuni.
Pošto je trebalo navesti javno mnjenje da poveruje da
su Srbi započeli rat i izbrisati, dakle, sve što je prethodilo najnovijim
događajima, na jednoj karikaturi je predstavljeno troje Srba krvoločnog
izgleda od kojih je jedno bilo dete, a ispod karikature su stajale reči:
"Vojnik koji sveti svog šuraka ubijenog 1917; vojnik koji sveti svoju
malu rođaku silovanu 1944; beba koja razmišlja kako da osveti svog oca
2023."
Kada se dovede do krajnosti, kampanja dezinformisanja
nužno poprima oblik ludila, o čemu svedoči jedna druga karikatura koja
prikazuje "Božić u Sarajevu". Dva srpska vojnika su upravo razapela
jedno dete i jedan drugome kaže: "Nismo čak ni morali čekati 33 godine
da bismo obavili posao."
Situaciju na jezgrovit način odslikava karikatura koja
pokazuje specijalistu za odnose sa javnošću koji na telefonu kaže: "I
can do you a dead baby on a cross or I've got some nice gouged eyes!"
("Mogu da vam upriličim mrtvu bebu na krstu, al' imam i zgodne iskopane
oči!") Kako bi ih nabavio? Našli bismo već načina. Ako ih ne bi pronašao,
dao bi da se naprave. Ako se ne bi nikako snašli, napravili bismo fotomontaže.
U najgorem slučaju, rasturili bismo glasine koje bi nekoga svakako ubedile.
Ne zaboravimo: ako je tržište povoljno, nije uopšte potrebno da potpora
bude realna.
Psihoza
Evo nekih izraza koji će svakako predočiti psihozu u
koju su mediji uslužno tonuli kad je o Bosni reč.
"Svakodnevni užas… Zločinačko lidilo srpskih vođa…
Zverstva, zločini, koji nemaju premca u Evropi već više od pola stoleća…
Silovanja sa posebnom bestijalnošću… Na srpskoj strani ima ratnih zločinaca…
Užasna ispovest o krvavim zločinima koje je počinio jedan mladi Srbin…
Tamna strana koja postoji u svakom ljudskom biću (…) tu je, u punom krvavom
užasu… Silovanje je svakako zločin protiv čovečnosti… Sramota Bosne… Kamen
na srcu, beba u trbuhu, pričaju pojedine jecajući… Sve pokazuje da je
postojala otvorena namera i volja za ponižavanjem, za uništenjem bića,
u čemu su Srbi bili glavni protagonisti… Srbi su stvorili pravi pakao…
Običan četnik: stalna silovanja i ubijanja… Srbi su prekoračili novi stepen
ratnih užasa… Prokletnici Evrope… Dodna mržnje… Tišina, ubija se… Povratak
u pakao… Logori srama… Mladićevi kasapi… Ludi psihijatar… Srpska soldateska…
Najužasnija akcija u kojoj su ikada Ujedinjene nacije učestvovale… Najveća
izdaja za koju su OUN odgovorne… Najviši, poslednji stadijum sulude, bezumne
politike koju proždire njena vlastita logika… Sam Đavo ne bi mogao zamisliti
tako okrutno nasilje… Monstrum iz filma strave i užasa za koga se verovalo
da je mrtav i raskomadan a svaki njegov pipak je narastao i počeo samostalno
da živi."
Atmosfera postaje takva da se šire najbesmislenije priče
i, što je još gore, u njih se veruje. Primeri:
- Srpski specijalci dobijaju po tri centa za svako ubijeno dete.
- "Pripadnici srpske zajednice iz Švajcarske optuženi su da provode
plaćeni odmor učestvujući u pokoljima bivših sunarodnika u Bosni, pucajući,
ubijajući, koljući, silujući. Ti ljudi radosno se pridružuju krvavoj
mitologiji Plavobradog, Landrija i drugih Džek-Trboseka" (24 Heures
de Lausanne, La Tribune de Geneve, 12. jun 1993. u tekstu sa lepim naslovom
"Užas u papučama…")
- "Jedno lice je svedočilo pred bosanskom komisijom za ratne zločine
u Brčkom da je videlo kamione kako odvoze ljudska tela prema fabrici
mesa u tom gradu. Jedan drugi svedok, izbeglica u Hrvatskoj, pričao
je da je video u unutrašnjosti fabrike kako su se Srbi oslobađali izmrcvarenih
tela koja su im smetala." (Obratiti pažnju da Mond od 11. maja
1994. ne formuliše svoju optužbu: on je samo citira.)
- Vrhunac u toj aferi dostiže, čini mi se, kanadski list Weekly World
News koji je javio pod naslovom "Vampire hunted as war criminal
in Bosnia" (Lovili vampira u Bosni kao ratnog zločinca"),
u stvari, bila je to potraga za Srbinom po imenu Stanislav Bajić koji
je navodno sisao krv 5.000 svojih žrtava. Kao izvor informacije navode
se funkcioneri OUN, a tekst je ilustrovan divnim foto-robotom "demona
koji siše krv" sa vampirskim očnjacima.
- I laka literatura sa kioska našla je tu sebi mesta. Nedavno smo pročitali
roman čija se radnja odvija u Bosni i u kojem su svi mučitelji, stručni
za odsecanje ženskih dojki, imali oko vrata veliki pravoslavni krst.
Istovremeno se u jednom stripu otvoreno hvali "nova čvrsta politika
izolacije koja će konačno naterati Srbe da poštuju sporazume o prekidu
vatre koje već dugo gaze izvrgavajući ih ruglu".
Poziv na krvorpoliće
Psihoza, naravno, izaziva poziv na krvoproliće. Može
se pretpostaviti da je to upravo i bio traženi cilj.
Mediji prebacuju NATO-u što "pušku drži k nozi".
Američki listovi u naslovu ističu da je "Vreme da se upotrebi sila"
(Time to use force) a zatim sami sebi čestitaju: "Najzad postaju
odlučni" (Getting tough at last). U nedeljniku Poen (Le Point) neko
piskaralo prebacuje Zapadnjacima što Srbe samo "napadaju umesto da
ih unište". U nedeljniku Evenman di žedi (L' Evenement du jeudi)
grme: "Krajnje je vreme da se Srbiji zada serija vazdušnih udara."
U istom listu neki treći ističe da su Srbi "gomila zlikovaca, podlaca
i kukavica, pijanaca i soldateska" i dosledno tome treba uništiti
zemlju (sic), bombardovati i Pale, i Beograd". Vrlo hrišćanski Prezan
(Present) razmišlja o staljinističkom rešenju: "Srbi bi trebalo da
hvataju maglu, treba im dati ćušku i pljusku koju je bagra i zaslužila."
I Mond je takođe uzbuđen: "Šta činiti, do urlati do besa?… Nije se
čak pokušalo ni sa jednim jedinim malim bombardovanjem."
U takvoj atmosferi nije iznenađujuće što je ministar
unutrašnjih poslova u vreme napada na pariski metro pokušao da uveri publiku
da je postojao "srpski trag" u izvršenim masakrima i da, uprkos
mišljenju vojnih stručnjaka najvišeg ranga koji su se nalazili na licu
mesta i neprestano ponavljali da ne postoji vojno rešenje za bosanski
problem, ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju (Le Monde, 1. januar 1993.)
da je 76 odsto Francuza za upotrebu oružane sile u Bosni. Bilo je to,
istina, "radi humanitarne zaštite", ali se dobro zna da upotreba
sile ne može biti usko ograničena. Kad se udara, udara se. I, kada je
konačno sila upotrebljena, to ni u kom slučaju nije bilo radi "humanitarne
zaštite", već protiv Srba sa Pala, a to je naišlo, što je posebno
zanimljivo, na opšte zadovoljstvo.
Nekoliko promašaja
Sjajno izvedena operacija dezinformacije "Bosna",
ma kako zadivljujuće usklađena bila, imala je ipak nekoliko "kikseva".
Nadležni vojni stručnjaci, koji su zapovedali na licu
mesta, priznali su nekoliko promašaja. Ličnosti kao što su Žan Ditur (Jean
Dutourd) iz francuske Akademije, Žak Loran (Jacques Laurent), takođe iz
francuske Akademije, zatim general Pjer Mari Galoa (Pierre-Marie Gallois),
otac francuskih nuklearnih snaga, Alen Griotre (lain Griotteray), odbili
su da u horu duvaju u istu tikvu sa "jastrebovima". Listovi
Le Point, Le Canard enchaine, L' Evenement du jeudi nalazili su, tu i
tamo, ponekad nepristrasne reči. Le Courier international je povodom "tragedije
u Goraždu" isticao da su bosanske vlasti držale u Goraždu febriku
oružja, kršeći tako sam pojam zone bezbednosti" kao i da su "brojke
o gubicima u Goraždu svesno preterivane, namerno naduvavane, u izveštajima
radio-amatera, koji su, u stvari, dolazili spolja".
Neki razboritiji bili su bar delimično svesni da su podvrgnuti
operaciji dezinformisanja.
Takav je bio Nju stejtsmen (New Statesman, 31. jul 1992.),
koji, razotkrivajući primanja agencije "Ruder Finn" (18.000
dolara mesečno, što je sasvim razumno, s obzirom na ostvarene rezultate),
ističe da to što Hrvatskoj, čak i kada joj je isporučeno oružje, nije
zaveden nikakav embargo koji je ranije Srbima uveden, verovatno bio rezultat
delovanja "bolje agencije za odnose sa javnošću" (Due to better
PR).
List Poen (Le Point) nije 13. marta 1993. bio daleko
od istine kada je zabeležio: "Sve se dešava kao da je medijima -
posebno televiziji - potrebno da imaju što teži bilans kako bi sa sigurnošću
dostigli prag buđenja emocija i razbuktali strasti televizijskih gledalaca
i čitalaca."
I Maks Klo (Max Clos) u dnevniku Figaro 30. aprila 1994.
zaključuje bez okolišenja: "Opšte uzevši, zapadni mediji su pasivno
dozvolili da budu zatrovani i zatruju korisnike ne pitajući se nikada,
ni u jednom trenutku, da li je verzija događaja, koja im je dostavljena,
bila bar verovatna, ako ne istinita. Zbog čega? Zbog toga što je u ovom
sukobu 'politički korektno' svrstati se na stranu bosanskih muslimana,
a protiv pravoslavnih Srba."
Savršeno sročeno.
Međutim, trebalo je mnogo više da bi se otvorile oči
dezinformisanima koji su postali i sami dezinformatori. Za njih je sve
što je bilo suprotno Ljušturi koju su sebi nametnuli, predstavljalo "srpsku
dezinformaciju", iako su se Srbi pokazali nesposobnim ne samo da
dezinformišu, već i da ikoga informišu.
Kada je general Morijon (Morillon) davao izjave koje
su bile protiv vladajuće struje mišljenja, govorilo se o "čudnoj
predusretljivosti i čudnim simpatijama generala Morijona"; kada ni
general Rouz (Rose) nije više sledio opšte važeće mišljenje , proglašen je za "naivnog (ili glupavog) pooput jagnjeta koje se tek
priprema da dođe na svet". Šta? On se usudio da prizna da "Srbi
iz Bosne imaju dobru volju" koju su dokazali u svakodnevnim susretima
koje je imao sa Radovanom Karadžićem? "S pravom su se uznemirili
duhovi, komentariše na fin način jedan novinar. Dobra volja psihopate
Karadžića? Čak je i dobri general Morijon na kraju shvatio". I tako
dalje: ako Srbi raspravljaju o ultimatumu, oni su zločinci, ako su ga
prihvatili, oni su kukavice i podlaci, a ako lord Karington načini kakav
pomirljiv gest, "on opet počinje maskaradu sa prekidima vatre i primirjima
koja se krše čim se potpišu."
Javnost je prihvatala tu manihejsku simfoniju uprkos
falš notama.
Može se, dakle, reći da je, ukupno uzevši, operacija
"Bosna" izvedena majstorski.
Svaka čast.
|
