Pantenon glavnih slovenskih bogova

Istraživao
i likovno
oblikovao:
Momir
Janković

Gerovit, sedmoglavi

MAČ I BELI, DVOGLAVI ORAO

Bog Gerovit je bio zaštitnik nejakih i nemoćnih. Predstavljan je kao vitez s ratnom opremom. Imao je sedam glava, a u nekim hramovima (i u kijevskom), ovo božanstvo predstavljeno je sa sedam odvojenih kipova. Znači, u pitanju je manji slovenski panteon - kao u slučaju Svevida, Triglava i Radgosta, ali, na žalost, vekovna nebriga slovenskih intelektualaca o sopstvenom nasleđu uzrokovala je gubljenje podataka o sedam bogova - vitezova. Na sreću, sačuvana je uloga boga Gerovita, koji je delio nadležnosti sa bogom Svetovidom. Svetovid je bio svemoćni i sve-videći ratnik, zadužen za velike i odsudne vojne protiv brojnih neprijateljskih vojnika, a Gerovit je suzbijao samo pojedinačne neprijateljske upade u zemlju Slovena i krotio je silnike - pojedince, koji su zlostavljali i pljačkali nezaštićeni narod. Gerovit nije bio krvožedan i željan borbe po svaku cenu, nego je tražio da među ljudima vlada sloga i mir, što je na njegovom kipu bilo simbolizovano maslinovom grančicom, koju je držao u jednoj, a mač u drugoj ruci. On je svoj mač koristio tek kad se sa neprijateljom, ili silnikom, nije mogao drugačije sporazumeti i kad ga je bilo nemoguće urazumiti da ne čini nasilja nad nemoćnima. Na kipovima Gerovita, bilo je izrezbareno još 6 mačeva oko njegovog pojasa, tako da je lako odgonetnuti da su oni bili na raspolaganju još šestorici bogova-vitezova, čija imena nisu sačuvana, ali koji su, verovatno, bili pomoćnici (ili saborci) Gerovita. Poprsje Gerovita pokriveno je gvozdenim mrežastim oklopom, a ispod mačeva bio je ugraviran štit, sa slikom belog dvoglavog orla. Verovatno je tako izgledao i veliki štit - koji je bio pozlaćen i služio je žrecima za obrede. Pojava dvoglavog belog orla na kipu slovenskog božanstva, potvrđuje da ovaj simbol Srbi nisu preuzeli ni od grčke, ni od rimske civilizacije.

Uloga Gerovita, boga-viteza, u hrišćanstvu je preuzeo Sveti Đorđe. Zemaljska zamena za Gerovita je Kraljević Marko. Slovenski žreci Gerovitu su žrtvovali jelena, čiju su glavu naticali na kolac. Njegovi dani su oko Đurđevdana, i tad su se cveće, lišće i venci bacali u vodu

Njegovu ulogu u hrišćanstvu preuzeo je Sveti Đorđe, ali je kod svih Slovena, narodni duh, kroz pesmu ili legendu, pronašao zemaljskog junaka - zamenu za Gerovita. Kod Srba je to Kraljević Marko i nema sumnje da ciklus epskih pesama o ovom članu dinastije Mrnjavčevića, doslovno, nabraja sve odlike boga-viteza Gerovita. S obzirom da je Gerovit predstavljen kao skup od sedam vitezova, na njih neodoljivo podseća engleski kralj Artur s grupom Vitezova okruglog stola, za koje se ne može utvrditi da li su istorijske ličnosti ili su samo plod na-rodne mašte.

Bogu Gerovitu bila je bliska Lada, boginja lepo-te, plodnosti i leta, ali stepen njihovih međusobnih odnosa nije lako objasniti, jer su podaci o tome, kroz stoleća, izgubljeni. Ostaje nam samo da domišljamo, prema svojim ljudskim merilima, šta je sve mogao da bude sadržaj bliskosti jednog viteza ratnika i jedne lepotice.

Dani posvećeni Gerovitu padali su oko Đurđevdana (6. maj). Tad su vernici, od ranog jutra, donosili zeleno granje, lišće i cveće, pa su kitili kuće, kapije i torove. Pravljeni su venci i bacali bi se u reku ili potok, da bi ovce, krave i koze dale toliko mleka koliko vode protekne pod njima. Kroz vence i kolače slične današnjim đevrecima, muzla se stoka, a zatim se kolač lomio i davao stoki da ga pojede. Ne treba napominjati da se dosta od ovih obreda zadržalo do danas. Stoka je žrtvovana Gerovitu, a jagnjeće ili jareće lopatice su stavljane u mravinjak - iz dva razloga: da jarića (jagnjića) bude kao mrava i da se na, od mrava, očišćenoj lopatici gleda u budućnost (gata).

Pored ovako prinesenih žrtava od strane vernika, slovenski žreci su Gerovitu žrtvovali jelena, čiju su glavu naticali na kolac, ili je polagali ispod Gerovitovog štita u hramu - ukrašenog zlatnim pločicama. Štit je bio veliki i žreci su ga, obično, iznosili van hrama. Tad su se vernici spuštali na kolena i čelom dodirivali zemlju. Ovaj obred je dopunjavan ratnim zastavama oko kipa, i oko štita, tako da je kult ratnika bio ono najznačajnije kod Gerovita. Međutim, s obzirom da je on bio zaštitnik nejakih i nemoćnih, u ove se, ponekad, ubrajao sav narod - kad su pretile suše. Tad su se Gerovitu, kao i nekim drugim bogovima, upućivale, kroz pesmu i igru, molbe da pomogne da kiša nalije sušnu zemlju.

Gerovit je bio vezan za bujanje prirode, jer su mu dani padali u proleće, a od duhovnih pojava za: vile, veštice, aždaje (kao i Sveti Đorđe) i šumskog jahača Lesovika, koji je predstavljan kao mali čovek sa razvijenim genitalijama, zelene boje, bez obrva i trepavica. Imao je rogove, kozje uši i noge kao u jelena. Gerovitova kultna mesta su (pored hrama): šume, reke i groblja. NJegovi predmeti su: spomenici, venci, svirale i razne amajlije. Pripadaju mu sve šumske i domaće životinje, a od biljaka; đurđevak, trešnja, zdravac i ruža.

U hrišćanstvu, pored Svetog Đorđa, njegove funkcije prešle su na svete: Jeremiju, Alimpija i Savu.

Voden bog talasa i duge

NJEGOV DAN BILA JE SREDA

Bog Voden je zaštitnik vode, mornara i ribara. Slovenska naselja na morskim obalama, na velikim jezerima Evrope i Azije i na područjima s rečnim slivovima, potocima i močvarama uticala su na uzdizanje kulta boga Vodena. Pored hramova, u slavu Vodena, vernici su se okupljali na izvorima, jezerima i obalama mora, reka i potoka. Ovaj običaj se odr-žava na Đurđevdan i danas kod Srba pravoslavaca i muslimana. Obilje vode uzrokovalo je kod Slovena i kult higijene. U "Vles knjizi" je zapisano da su se Sloveni molili bogovima pet puta dnevno i da su bili obavezni, pre molitve, da operu ruke i da se umiju. Ovaj obred je unesen u "Kuran", mada u saudijskoj pustinji nije bilo dovoljno vode, ni za piće, pa nije teško zaključiti da ga je Muhamed preuzeo iz stare slovenske religije.

Sloveni su, prema grčkim zapisima, bili umešani brodograditelji i vešti pomorci. Kip Vodena imao je u temelju brod na talasima, a nosio je trozubac u jednoj, a udicu i ribu u drugoj ruci. Skandinavci su preuzeli Vodena, nazvavši ga Odin

Kao i drugim bogovima, Sloveni su se Vodenu molili i na trebištima - odabranim mestima van naselja, gde su se ljudi trebili od grehova. Pri ovim obredima, koristila se vatra, kojoj je pridavana čudesna moć. Ona se preskakala i oko nje se igralo i pevalo. Pored molbe za oprost učinjenih grehova, vernici su se trebili i od svojih zlih namera i nepravednih prohteva. Ovakvo opredeljenje je krasilo Srbe i u vreme hrišćanstva i tu ljudsku vrlinu prepoznajemo kao čojstvo u Crnoj Gori.

Da bi se Voden umilostivio, obredi su najčešće obavljani oko vode. Žene su sedele na obali s nogama u vodi i plele su vence, koje su puštale niz vodu. Niz vodu su odlazile Vodenu i daščice natovarene posudama s kolačićima, tamjanom i svećama. Oko vode se igralo, pevalo, međusobno se polivalo vodom. Momci su bacali devojke u vodu i taj se običaj zadržao i do danas. Sloveni su smatrali vodu svetom, pa su je koristili za lečenje. Žene su zalazile u nju, držeći kamen belutak, kojeg bi ljubile, a krčagom bi polivale druge belutke na daščici prekrivenoj maramom. I ta bi se daščica puštala niz vodu za boga Vodena. U hrišćanstvu je mnogo toga preuzeto od ovih Vodenovih obreda. Sloveni su spirali grehe kupajući se u tekućoj vodi i to upućuje na prvo hrišćansko krštenje u reci Jordanu. U hrišćanstvu se, takođe, leči svetom vodicom i ona je u rukama Svete Petke, Svete Lucije i Svetog Jelisije. Bogojavljenska vodica se nosi kući i pije kao lek. Slično Vodenovom obredu, hrišćani, na Krstovdan, puštaju niz reku krst.

Vodena su simbolizovali talasi i duga, a od životinja: riba, jelen i leptir. Njegove biljke su: vrba, pečurke, paprat, zova, bosiljak i brest. Voden je bio gospodar: vilama, vodenim bikovima, zelenim demonima. Njegove funkcije u hrišćanstvu pokrivaju sveti: Nikola, Toma i Đorđe, a delimično: Jovan, Jelisije, Varnava i svete: Petka i Lucija.

Pored pomenutih obreda posvećenih Vodenu, treba pomenuti gatanje i bajanje. Njegov dan je bio sreda.

Sloveni su gajili kult higijene. U slavu Vodena, okupljali su se na izvorima i obalama. U "Vles knjizi" stoji da su se molili pet puta dnevno, a pre molitve su prali ruke i umivali se, i taj ritual preuzeo je Muhamed unoseći ga u "Kuran", mada u pustinjama nije bilo vode ni za piće, pa je taj ritual izvođen peskom, ili praznim rukama.

Kip boga Vodena ima u osnovi siluetu broda s kormilom na talasima. Bog drži u desnoj ruci trozubac, a u levoj udicu i upecanu ribu. Na centralnom delu kipa, izrezbarena je morska sirena. Sloveni su bili, prema grčkim zapisima, umešni brodograditelji i vešti pomorci.

Nemci i Skandinavci su preuzeli boga Vodena i njegovo su ime nešto izmenili. Zvali su ga Odin.

Morana s veštičijom metlom

STRAHOTNA BELA SMRT

Morana je boginja smrti, zime i patnje (more). Negde se zvala i Vada (možda što je vadila duše), a Mrzalom su je krstili Česi, Moravci, Slovaci, Poljaci i Rusini. Ovo je razumljivo, jer su ovi na-rodi bili suočeni sa oštrim i dužim zimama, a one su, u davna vremena, bile teške za preži-vljavanje. Morana je pri-kazivana kao izdanak zime. Bila je obučena u belo, prsti su joj bili dugi - u obliku ledenica, a njeno oružje je bila metla, kojom je razbacivala ili skupljala sneg, stvarajući opasne smetove i zatrpavajući puteve. Time je izazivala, uz pomoć i vukova, belu smrt za one koji su se, u vreme vejavice, zaticali daleko od kuće. Zbog ovakvih predstava Boginje smrti, Sloveni su belu boju koristili kao znak žalosti.

Morana je letela na metli a mora prelazila na ljusci jajeta, naslediće je veštice. Predstavljena je sa rogom na glavi, pa je iz nje proistekla Baba Roga. Morana je ulazila noću kroz ključaonicu, mučeći ljude i oduzimajući im dah dok spavaju. Otud izreke "Noćna mora", ili "Mori me žeđ". Prepoznavali su je u crnoj mački, leptiru koji prenosi duše pokojnika, u mišu koga se žene i danas plaše, a branili se od nje belim lukom, bosiljkom, sekirom okrenutom prema istoku. Zbog Moranine bele odeće, kod Slovena je boja žalosti bila bela

Morana je letela na metli i plovila na ljusci od jajeta i ove odlike će, kasnije, biti pripisane novom duhovnom biću - veštici. Inače, iz opisa Morane je proizišlo i strašilo zvano Baba Roga, jer je i Morana predstavljana sa rogom. Poput Baba Roge, nastale su Baba Ruga, Baba Kozma i Baba Jaga. Pored toga što je oduzimala živote, Morana je uživala da nanosi patnju ljudima i životinjama. Ulazila je kroz ključaonicu u kuće, noću, da bi mučila ljude, najradije decu, tako što ih je pritiskala i oduzimala im dah tokom sna. Time ih je, duhovno i telesno, slabila. Ova delatnost Morane propraćena je kod Srba uzrečicama: "Noćna mora", "Pritisla me mora", "Gušila me mora" itd, a ovi pojmovi su preneseni i na ostale ljudske nedaće, pa je u našem rečniku uspomenu na boginju Moranu (Moru) sačuvalo i nekoliko drugih izreka: "Mori me žeđ", "Mori me ljubav", "Smori me teret (težak rad)" i druge. A kad je u pitanju najgori oblik ispoljavanja boginje Morane, Srbi su zadržali o njemu izraz "Zavladala mora na ljudima". Ili, "Zavladala mora na stoci".

Po ovome se vidi da je srpski jezik svojevrsna, bogata, arheološka riznica.

Pošto je Morana ovako opasna, Sloveni su je prepoznavali u velikom broju oblika. Ona je bila skrivena u crnoj mački - kad prelazi put, leptiru - u tom obliku Morana prenosi duše pokojnika, crnom gavranu, kukavici, mišu (možda zbog toga izaziva i danas strah kod žena) petlu - kad kukuriče pored prozora, svinji - kad se primakne kućnom zidu, psu - kad zavija i sovi - kad krešti. Pojava crnog konja i crnog konjanika smatrana je prerušenom Moranom. Srbi su smatrali da su smrča i čempres drveće mrtvih, a ona se i danas često sade pored grobnica. Orah je, takođe, smatran drvetom donjeg sveta i nje-govi plodovi su predstavljali duše pokojnika.

Kad bi se desilo da umre devojka, onda su joj oblačili belu venčanicu, jer je bela odeća bila i Moranina, a pri sahrani je korišćena muzika. Pri svim sahranama, rođaci i prijatelji umrle osobe su se obraćali Morani plačom, naricanjem i busanjem u prsa. Tom prilikom su se Moranina kultna mesta obeležavala vrpcom ili poređanim belucima.

Od ovako opake Morane, Sloveni su se branili stavljanjem ispred kuće preslice, vretena i sekire - okrenute prema istoku. Od nje su se branili i raznovrsnim amajlijama, belim lukom, cerovom mladicom sa korenom - koju su kitili, majčinom dušicom, kićenjem konja bosiljkom, hvatanjem ustima jajeta na koncu, stavljanjem jabuke sa zabodenim novčićem na grob i hranjenjem živine u krugu. Da bi se zaštitili od Morane, Sloveni su organizovali i maškare. Moranu je predstavljala Baba Jaga sa rogom na glavi. Maskirana omladina je preskakala vatru, ali obavezno u grupi s neparnim brojem učesnika. Glavna ličnost maskara bio je Dedica, prekriven belim i crnim kožama preko glave - u obliku torbe, na kojoj su bili otvori za oči i otvori za bradu i brkove - od kudelje ili dlake konjskog repa. Na rukama je nosio praporce.

Da bi napakostili Morani, Sloveni su, pred kraj zime, pravili njen lik od krpa, palili ga i dozivali prolećnu Boginju Vesnu da dođe umesto nje.

Dani posvećeni Morani bili su od Božića do Bogojavljenja (19. januara), kada se, po starom verovanju, otvarao Pakao. Od navedenih veza sa duhovnim pojavama, životinjama i biljkama, Morani su pripadali još: glogov kolac, gajde i razne amajlije, a od prirodnih pojava: vejavica, mraz i velika studen. Njeno kultno mesto, pored hramova, bila su samo groblja.

Na kipu Morane izrezbarena je pocepana odeća, ukrašena ljudskim lobanjama, a cela figura stoji na glogovom kocu. Predstavljena je kao stara, ružna i krezuba žena, sa neurednom kosom.

Njene funkcije u hrišćanstvu pokrivaju, delimično, sveti: Ignjat, Mrata, Todor i Stefan.

Živa, šumska maska

BRANILAC DECE OD DEMONA

Boginja Živa je zamišljana kao lepa žena, s raspuštenom crnom kosom i razvijenim grudima. Kod Venda, kako su zapisali hroničari u Zapadnoj Evro-pi, predstavljana je i sa kosom boje zlata. Smatrana je šumskom majkom, jer je boravila u velikim šumama. Zvali su je još i: Divom, Dabživom, Ivom, Dijevom i Darinkom. Kult joj je bio najrašireniji u Polablju, gde joj je lik stavljan i na zastave. Kod Srba, u okolini Aleksin-ca, sačuvana je uspomena na boginju Živu i ovde su je zvali Devicom.

Da bi se Živa umilostivila, žrtvovan joj je petao. Običaji davanja detetu imena bili su vezani za Živu. Ona je boginja plodnosti, i javlja se u vidu kišonosnih oblaka, a na kipovima ima više dojki, u rukama drži novorođenčad, a ponegde jabu-ku u jednoj, a grozd u drugoj ruci

NJen kip u hramovima je bio ispod venca vinove loze, čime je simbolizovana njena moć u očuvanju života, pa su naši preci jedni drugima, kroz pesmu i zdravice u čast Žive, prizivali dobro zdravlje i dug život. Naše današnje zdravice su očuvani delovi obreda u čast boginje Žive, kao: "Živeli", "Živ bio svojoj majci", "Živ i zdrav bio", i druge. Pošto je Živa darovala život i bdela nad njim, kao i nad plodovima, žene su posvećivale mnogo vremena gatanju pred njenim kipovima. Hroničar Helmold je zabeležio da su se takva mesta gatanja, u Polablju, često zvala Gatalački breg ili, jednostavno, Gatalo. Da bi se Živa umilostivila, pred kip su joj polagani: razni plodovi, žitarice i cveće, a u njenu čast je žrtvovan i petao kao simbol sunca i duh žita.

Živi je poveravana briga o deci, čija je zaštitnica bila - pre drugih bogova. Pošto je potomstvo bilo najpreči smisao ljudske zajednice, najmudrije je bilo da se ono preda u ruke boginja života. Ona je branila decu od urokljivih očiju i od opasnih demona. Da bi joj se zahvalili za ovo dobročinstvo, vernici su stavljali pored kolevki: beli luk, greben i srp. A za napredak i dobro zdravlje, nad dečijom glavom je lomljena pogača - umešena trećeg dana po rođenju. Bilo je obavezno da rođaci i prijatelji daruju novorođenčad i to: čarapama, košuljama, novcem, jelom i pićem. I u to davno vreme, a u čast boginje Žive, detetu je trebalo pronaći kuma, koji je, uz davanje imena, odsecao pramen dečije kosice. Kako znamo, ovaj obred kumstva zadržao se, do danas, kod Srba; i pravoslavne, i muslimanske, i katoličke veroispovesti.

U čast boginje Žive, pred Novu godinu (17. decembra) kuvana je varica od žita ili drugog zrnevlja. Zaslađivana je medom i davana je, tri dana, deci protiv malih boginja i ženama dojiljama. Subota je bila dan boginje Žive.

Kao darovateljica života, Živa je bila vezana za kišonosne oblake - bez kojih nije bilo ni zrelih plodova, ni sočne trave za ispašu. Pored spomenutih darova, žrtve petla i gatanja, u čast Žive održavani su sabori i litije u hramovima, ali i u domovima, poljima i ispod svetih drveta - danas drveta zapisi. Od životinja, simbolizuju je: petao i zmija, a od biljaka: beli luk, leska, glog, imela, vrba, grožđe, žito i ostali plodovi.

Pošto je plodnost bila ono što je davalo život, slovenske žene su imale na raspolaganju bezbroj simbola plodnosti, koje su vezle ili tkale na odeći, posteljini i tepisima. Mnogi od njih se i danas koriste na ovim proizvodima kod slovenskih, pa i drugih naroda.

Funkcije boginje Žive u hrišćansvu pokriva Sveta Varvara, a delimično Bogorodica i sveci: Sisoje, Lazar, German i Ilija.

Živinim kipom su dominirale grudi s više dojki, koje su simbolizovale raskošnu plodnost i izvore zdravlja. Boginja u rukama, najčešće, drži dvoje novorođenčadi, a u nekim hramovima su viđeni njeni kipovi s jabukom u desnoj i grožđem u levoj ruci. Imala je lepu kapu, s nakitom, ispod koje joj bila spuštena bujna, raspletena, kosa. Na njenoj haljini su izrezbareni spomenuti znaci plodnosti.

NAZAD