|
SADRŽAJ
Slovenski hroničari; ruska Nestorova hronika; Češke hronike: Kozmina,
Dalimilova, poljska hronika Dlugoševa. - Strani hroničari: Adam Bremenski,
Helmold, Titmar, Saks Gramatik, Knytlinga Saga, istorici Otona Bamberškog,
vizantijski hroničari. - Nemi spomenici. - Jezik. - Apokrifni
izvori.
Volos u Rusiji i Veles u Češkoj, - Volos i Sv. Blez - Vlasije (Blaise)
- Horz. - Dažbog. - Simargl. - Mokoš. - Svarog, Svarožić - Suarasici. -
Stribog. - Trojan - Trajan. ruska i balkanska
predanja
Triglav. - Jula. - Radgost (Radigost). - Podaga. - Pripegala. -
Crnobog. - Bezimena božanstva. - Rinvid. Turipid. Turuvid. Pizamar.
Crnoglav (Tijernoglav). - Boginje. - Domaći bogovi.
-
Božanstva sudbine. - Vile. - Rusaljke. - Vodene nimfe kod Čeha i
Poljaka.
Kultus. - Žrtve. - Žrtvenici. - Hramovi. - Idoli. - Svete šume. -
Izvori. - Vračari. - Proroštva.
Život na onom svetu. - Da li i Sloveni verovahu u nj? - Suprotna
svedočanstva. - Nav, bog Nija. - Raj. - Način sahranjivanja. - Groblja,
pogrebne svečanosti. - Kultus precima u
Rusiji.
Slovenska
mitologija
Uvod
Ima prilično vremena, kako je moja pažnja prvi put bila skrenuta na
slovensku mitologiju. Kad sam god. 1865. otpočeo svoja istraživanja o
preobraćanju Slovena u hrišćanstvo, morao sam se zapitati: kakvi behu
religiozni pojmovi neznabožačkih Slovena? Pa sam im tada u svome delcetu o
Ćirilu i Metodiju[1] i posvetio dvadesetak strana. U to vreme
one behu dosta nove; ali se i oslanjahu jednim delom na dokumente, koji se
tada smatrahu za autentične, a koji su od tada već oglašeni za lažne. U
god. 1880. pok. doajen Lihtenberger učinio mi je čast molbom svojom, da mu
za njegovu Encyclopédie des sciences religieuses dam jedan rezime
iz slovenske mitologije. To beše za mene prilika, da se ponovo vratim na
proučavanja, koja uostalom nisam gubio iz vida. Moj prevod Nestorove
Hronike, kojoj bejah posvetio toliko godina, jednako me je podsećao na ta
delikatna pitanja.
Članak iz Enciklopedije verskih nauka, znatno proširen i
prerađen, ponovo je štampan u Revue de l'Histoire des Religions.
Odatle je zasebno odštampan i pušten u svet pod imenom: Esquisse
sommaire de la mythologie slave (Pariz, Leroux, 1882). Odštampana u
vrlo malom broju primeraka, ova je knjižica odavno iscrpljena. Ponovo je
štampana u drugoj svesci mojih Nouvelles études
slaves.[2]
Pišući ovaj rezime, ja sam pre svega pomišljao, da zadovoljim
radoznalost francuske publike, kojoj su slovenska dela nepristupna, i koja
uopšte ne zna, u kojim bi nemačkim knjigama mogli naći ozbiljnih podataka
o ovim teškim pitanjima. Tako se desi, da sam ja učinio uslugu i samim
Slovenima, kojima je jedan takav kritički rezime zaista oskudevao. G.
Stojan Novaković, tada ministar prosvete u Srbiji, jedan od naših
najspremnijih drugova, preveo je to moje delce, i odštampao u Prosvetnom
Glasniku, br. 1. god. 1883. Ovaj je prevod preštampan u listu
Slovinac, koji tada izlazaše u Dubrovniku. S druge strane, odlični
slavista, g. Polivka učinio mi je čast svojim prevodom na češki moje
Esquisse u Sbornik Slovanský, koji je uređivao pok. V.
Edvard Jelinek, god. 1883 (br. 8 i 9). On je svome prevodu dodao
interesantne beleščice. Docnije je, trudom g. Gornickog, profesora
gimnazije u Penzi, izašlo i jedno rusko izdanje u Filologičeskіe
zapisk''і (Voronež', 1898).
Uz to i najodlučnije slaviste Ralston u Athenaeum (8. april,
1882) Jagić u Archiv fur slav. Philol. (t. VI, str. 318) Beaudouin
de Courtenay u Žurnal' Min. Nar. Prosvі''ščen (mart, 1882) behu
primili taj moj skromni pokušaj s takvom simpatijom, koja me je nagnala,
da ga se ponovo latim i proširim. Na žalost potrebe mojih lekcija na
Collège de France dugo su morale moju pažnju odvlačiti na druge
predmete. Prva je dužnost profesora da obučava. On nema prava dalje
razvijati naučne probleme sve dok ne zadovolji prve potrebe svojih
učenika.
Tek 1895. god. mogao sam posvetiti dva semestra izlaganju slovenske
mitologije. Ove lekcije brižljivo pregledane, štampane su kao rasprave od
1896. god. u Revue de l' Histoire des Religions. Tri najvažnije
lekcije zasebno su odštampane. (Pokušaj o Perunu i sv. Iliji; o
Svetovidu i bogovima na svršetak vid, o caru Trajanu u slovenskoj
Mitologiji.)[3] Dve su čitane i u Akademiji Natpisa, koja
se zainteresovala za novine u ovim studijama.
Prikupljajući u ovu jednu knjigu sve te radove dugog strpljenja, ne
krijem, da vidim sve čime oskudevaju, da bi se podigao jedan definitivan
monument... Taj monument nije još niko podigao; i ja sumnjam da će on
ikada moći i postojati. Ni najmanje se ne možemo nadati, da ćemo za
Slovene imati onakve radove, kakve je u našem veku imala mitologija:
Indusa, Grka, Latina, Kelta ili Germana. Građa je vrlo retka, a pisani ili
nemi spomenici ni po koju cenu se ne bi mogli zameniti hipotezama.
II
Od kada je mladi ruski naučnik Kajsarov objavio u Getingenu 1803. svoje
delo: Versuch einer slavischen Mythologie in alphabetischer
Ordnung,[4] izašlo je na svet mnogo radova o slovenskoj
mitologiji. Ovo delo privuče pažnju Dobrovskog, koji mu posveti jednu
kritičku studiju u jednoj svesci raznovrsne sadržine Slavin-a
(drugo izd. str. 263. i dalje). Ni sam Dobrovski nije bio verziran u tom
pitanju; ali onim kritičkim okom, koje ga karakteriše, on je i Kajsarova i
njegove naslednike stavio na oprezu od kakve varljive tendencije ljudske
lenosti. "Savetujem budućim mitolozima, veli on, da se ne oslanjaju na
poznije pisce, već da uza svaki članak navode najstarije spomenike."
Na žalost, mi imamo vrlo malo ovih starih spomenika. Što se mene tiče,
mislim, da sam svuda sledovao savetu ovoga prvosveštenika
slavistike. Smatrao sam za dužnost da ponovo pročitam u originalu
sve latinske, grčke ili slovenske pisane spomenike, koji se odnose na
predmet ovih studija. Držim, da sam uzgred otkrio i nekoliko detalja, koji
mojim prethodnicima behu umakli. Pa sam tako isto sebi dopustio da iznesem
i nekoliko novih hipoteza.
Osim studije o Kajsarovu, Dobrovski nije imao prilike, da se bavi
slovenskom mitologijom. Ona je morala privući pažnju Šafarikovu. Osim
njegovih radova o Rusaljkama, Svarogu, i, na žalost, rasprave o Crnobogu
bamberškom, koja je ponovo štampana u III sv. celokupnih dela njegovih
Sebrane spisy (Prag, 1865.), on je sastavio indeks mitoloških slovenskih
imena, koja se nalaze u dodacima II sv. Slovanske Starožitnosti (drugo
izd. Prag, 1863). Ovaj indeks beše program za jednu slovensku mitologiju,
koju nije napisao. Tu se nalazi dosta imena, koja se danas moraju
izbrisati iz mitološkog reda, i vratiti u oblast mašte (Karus, Karevit,
Krodo, Polel) ili folklora (Koščej, Hasterman, Vesna itd.).
God. 1842. Hanuš je objavio u Lavovu (Lembergu) svoju knjigu Die
Wissenschaft des Slawischen Mythus. Danas se ovo delo ne bi moglo
upotrebiti bez opasnosti. Toliko isto se može reći i o Hanušovim radovima
na češkom koji se odnose na mitologiju (ipak treba izuzeti Bajeslovný
Kalendár, koji je pre repertoar folklora.). Uostalom svi radovi ovoga
perioda su unakaženi upotrebom lažnih dokumenata.
Sreznjevski je u Harkovu u Rusiji objavio 1846. svoju vrlo poučnu
raspravu o svetilištima i crkvenim obredima neznabožačkih Slovena.
U člancima koje je dao Rigerovom Slovnik-u Naučný (češka
enciklopedija) i Pregledu praškog muzeja, Karlo Jaromir Erben pružio je
znatnu građu za izučavanje slovenske mitologije. On je pomišljao da ih
pribere u jedno delo, što bi izvesno bilo vrlo korisno, ali i to delo ne
bi imalo onaj apsolutno kritički i određeni karakter. Smrt mu nije
dopustila da izvrši ovo preduzeće. Osim toga što je upotrebljavao lažna
dokumenta, Erben je namerno pomešao mitologiju i folklor. Tako je on 1866.
čitao u Kralj. Naučnom Društvu u Pragu, i objavio u Časopis Českého
Musea (iste god. str. 35) jedan rad o Kosmogoniji neznabožačkih
Slovena, po pesmama galicijskih Rutena. Ovaj je rad, sećam se, napravio
mnogo larme o mitološkom svetu. U stvari on nas nije mogao poučiti ničemu
ni slovenskom ni novom. Pesme i galicijske legende, kojima se Erben
služio, jesu čista pozajmica iz lažnih - apokrifnih knjiga, tj. iz
hrišćanske književnosti.
Da bi i slovenska mitologija odlučno ušla u oblast nauke, trebalo je
prvo očistiti njen teren od lažne građe, koja se na njemu nagomilavala.
Napreci kritike poslednjih godina su najzad dopustili, da se ostvari i ova
prethodna pogodba. Bez sumnje oblast slovenske mitologije postala je na
taj način vrlo uzana; ali zna se bar odakle se mora poći, - ako se uvek ne
zna, kuda se ide.
Veliko rusko Afanasijevo delo: Vozrenіe Slavјаn'' na prirodu (3.
sv. Moskva, 1866. do 69.) još i danas je jedan najdragoceniji repertoar;
ali pisac hoće sve da navrati na mitološke teorije u korist vremena u kome
piše, i mitologija se tu davi u folkloru.[5] Uostalom on je
vrlo malo kritičan.
Ozbiljno treba biti rezervisan i pri knjizi pok. Kotljarevskog.
Pogrebni običaji neznabožačkih Slovena (Moskva, 1868). Ovo sam delo
čitao nekada u društvu sa svojim pok. prijateljem Bergenjem (Bergaigne).
On beše vrlo oduševljen, pa mi predlagaše, da ga zajednički prevedemo.
Uprkos sveg mog poštovanja prema uspomeni Bergenjevoj i Kotljarevskog,
koji mi behu dragoceni prijatelji, držim, da mogu reći, da bi taj naš rad
bio uzaludan. Od dve stotine strana koje ta sveska sadrži[6],
danas se mogu zadržati jedva pedeset. Kotljarevski se koristio lažnim
spomenicima, - i ma da se on branio, - arapski spomenici koje je on
citirao, izgledaju mi, da se mnogo manje odnose na Slovene u Rusiji, nego
na Varjage, tj. na skandinavske useljenike.
U knjizi Faminčina (Famintsyne, Famincyne): Božestva drevnih'
Slavјаn'' (Petrograd, 1884.) nema ni deset strana, koje se mogu
upotrebiti.
U svojoj zaista strogoj kritici o ovom delu (Archiv, t. IX, str. 168.)
g. Jagić je dao pametnih saveta svima mitolozima.[7] Naročito
ih je stavljao na oprezu od zloupotrebe folklora, i protivu strasti, da se
svuda vide sami mitosi. Primećivaše, da što se više svuda gleda
mitologija, izaziva se reakcija skepticizma, da i naučni deo ceo izgubi
svoju vrednost. Odličan muzikolog Faminčin ne beše ni najmanje spreman za
proučavanje slovenske mitologije, još manje za uporedno izučavanje ove
mitologije u njenim odnosima prema mitologijama indoevropskih
naroda.[8]
Kao primer reakcije skepticizma, navešću jedan zanimljiv članak
Kipričnikova, u Žurnalu Min. Nar. Prosvі''ščen (septembar, 1885).
Posle ovog pokušaja koji svu slovensku mitologiju stavlja na dvadesetak
potpuno nevrednih strana, izgleda, da njemu ne ostaje ništa drugo, do
odreći se sviju istraživanja o predmetu koji nas zanima. Pa ipak nije baš
tako.
God. 1870. na ono nekoliko žurnih strana koje napisa za Rigerovu
Češku Enciklopediju (Slovnyk naučný, t. VIII str. 603 - Prag.),
Erben veli:
"Slovenska mitologija je jedna najteža grana slavistike; o njoj se
mnogo pisalo; ali osim nekoliko dobrih članaka o pojedinim pitanjima, još
se jednako očekuje jedan određeni rad u celini." Nekoliko godina kasnije
pisaše Krek u Archiv fur sl. Philologie: "Što se tiče slovenske mitologije
do danas postignuti pozitivni rezultati ni najmanje ne odgovaraju
utrošenom vremenu. Niko bolje to stanje ne može shvatiti nego onaj koji bi
preduzeo da odbaci sve ono što pripada haosu protivrečnih hipoteza
osnovanih najčešće na rasuđivanju ili na a priori." (god. 1876.
str. 134)
Ove rezultate, koje je tako teško dobiti, Krek je preduzeo sabiti u
izvestan broj strana svoga lepog dela: Einleitung in die slavischen
Literaturgeschichte, II izd. (Graz, 1887. str. 378. do 440.) Na jeziku
pristupačnom većini učenih ljudi one pružaju jedan kratki zbijeni rezime,
skoro potpun i dovoljno jasan o onome, što nam izvori kažu o slovenskoj
mitologiji. U ovom rezimeu beleške su često puta mnogo duže nego li tekst
na koji se odnosi. Čitalac, neuk ovim studijama, reskirao bi da se u njima
potpuno izgubi. Potpuno pravedno ceneći i ovo lepo delo, ja mislim, da ono
nije ni malo građe iscrplo, i da u jednoj francuski ispisanoj knjizi, ili
bar po načinu francuskom, ima mesta sasvim drukčije raditi.
Knjiga g. Kreka naročito je upravljena slovenskim čitaocima; toga radi
on izostavlja mnoštvo sitnica, za koje pretpostavlja da su poznate, i koje
će malo čitalaca i pokušavati tražiti po originalnim spomenicima. On još
prima uz to i neke spomenike, koji su danas oglašeni za apokrifne.
Po mome mišljenju jedno potpuno i jasno delo o slovenskoj mitologiji
mora iscrpsti osnovne pisane spomenike, otresajući ih najpre od svih
fantastičnih veza i zbližavanja sa drugim spomenicima, ili oslobođavajući
ih besposlenih hipoteza i zbrke folklora slovenskog, germanskog ili čak
indoevropskog.
Mišljah, da sam takav rad našao u knjizi H. Mbchal-a: Nákres
slovanského bajeslovi. (Skica iz slovenske mitologije), koja je
štampana u Pragu 1891. god.
"Pokušaji o mitologiji, govoraše g. Mahal u svome predgovoru, većinom
su rastureni po raznim slovenskim zbirkama, nigde nema jednog rada u
celini. Za nj se oseća potreba. Stoga sam se rešio, da prikupim glavna
fakta iz slovenske mitologije u jednu celinu, koja će predstavljati rezime
svih legendarnih ideja slovenskog naroda."[9]
Na žalost, od dve stotine dvadeset strana ove knjige, samo šezdeset
njih govori o slovenskoj mitologiji. Ostatak je posvećen folkloru,
legendama koje prouzrokuju meteorološke pojave, kosmogoničkim pričama,
ličnostima ili tradicijama, koje doista postoje kod Slovena, ali su došle
u njih iz hrišćanskog predanja ili iz stranih legendi. Na taj način on
počinje jednom glavom o kosmogoničkim idejama Slovena, koje se vezuju za
hrišćanske legende i apokrifne knjige. Treba još videti ono o Rahmanima,
Perhtu, Luciji (Rachmanes, Perchta), svetačkim danima: Ponedeoniku, Sredi
i Petku.
Ceo ovaj deo pozajmljen iz folklora zaslužuje doista da se prevede.
Slovenski je folklor beskonačan; njegovom izučavanju posvećeni su zasebni
listovi: u Češkoj (Český Lid), u Poljskoj (Wista), u Rusiji
(Živaја Starina), u Hrvatskoj (Zbornik za narodni život), u
Bugarskoj (Sbornik' za narodni umotvorniја), u Srbiji lepo
uređivani "Karadžić". Prikupiti i rezimirati sve što je do sada
izašlo o folkloristici, trebalo bi ne znam koliko tucadi svezaka.
Pored sveg plemenitog i korisnog truda Mahalovog, ipak mi je bilo
nemogućno ići za njim na tako prostranom i rđavo ograničenom
zemljištu.[10]
Pored ovih specijalnih radova, moram spomenuti, kao veoma pomoćne mi i
korisne radove g. Jagića, Briknera, Maretića, koji su objavljeni u Archiv
fur slav. Phil., pa radove Aleksandra Veselovskog, koji su izašli u
Izvi''stіја Petrogradske Akademije Nauka. Ovi radovi i mnogi drugi
rastureni po najrazličnijim zbirkama biće spomenuti u svoje vreme i na
svome mestu.
Meni se čini, da je prostor slovenske mitologije jedino obeležen i
ograničen pisanim i nemim spomenicima - ako ih ima, - koji se odnose na
neznabožačku periodu istorijskoga života Slovena; ako još ove pisane ili
neme spomenike može objasniti ili dopuniti kakvo narodno predanje, ja se i
na nj pozivam (npr. predanje o kultusu kućnim bogovima, o pojmovima o onom
drugom svetu). Ali ne smatram, da je folklor nerazdvojni i bitni deo
mitologije. Od toga se ja unapred ograđujem, jer bi bilo vrlo dugo
istraživati u kojoj je meri on mogao biti izmenjen hrišćanskim legendama,
pozajmicama od susednih naroda (Grka i Arbanasa kod južnih Slovena;
Finaca, Varjaga, Tatara, kod Rusa; Nemaca kod Čeha ili Poljaka). Ni po
koju cenu ne želim ponovo otpočeti koliko korisnom toliko i opasnom
Afanasijevom knjigom.
Ako sam iz principa odbacio folklor - osim u izvesnim jasnim obeleženim
slučajevima, - ja sam isto tako iz opreznosti ili skepticizma, kao što će
se videti, odlučno odbacio i litvansku mitologiju, o kojoj ja ne znam
ništa. Namerno odbacujem sve teorije, sve sisteme; prenebregavam sve veze,
- ma koliko one bile privlačne, - sa mitologijom istočnih naroda,
klasičnoga ili germanskoga sveta. Prikupljam rasturene odlomke po pisanim
spomenicima, sa kojima su me zbližili i sprijateljili više od tridesetak
godina revnosnoga izučavanja; no ne tvrdim da ću ih i sistematski
grupisati.
Ovakva kakva je, ova će knjiga popuniti jednu prazninu u našoj naučnoj
literaturi, ako smem reći - evropskoj naučnoj literaturi. Simpatija s
kojom su moje slovenske kolege prihvatili pokušaje koji su joj prethodili,
dopušta mi, da se nadam, da će oni isto tako učiniti i prema ovoj knjizi.
Oni će u njoj naći nekih sitnica kojih nema ni u jednom ranijem delu, a
pored toga i izvestan broj hipoteza ili tumačenja koje ja ne namećem, ali
za koje na se uzimam potpunu odgovornost. Sadržina tih strana biće izvesno
za mnoge čitaoce ne Slovene jedno otkriće; one će učiniti, uveren sam, da
iz naših knjiga, iz naših repertoara potpuno iščeznu sve greške, koje su
ih do sada kvarile, i koje se jednako ponavljaju. Ovaj će pokušaj možda
uliti učenijima i veštijima od mene želju, da još dublje proniknu u ova
delikatna istraživanja. No na žalost, sve dokle budemo osećali jaku
oskudicu u pisanim i nemim spomenicima neznabožačkog vremena, biće nam
vrlo teško postaviti slovensku mitologiju na istu nogu, na kojoj stoje
mitologije ostalih indoevropskih naroda.
Maja, 1901. god.
Dosta su mnogobrojni izvori za slovensku mitologiju; ali ni jedan nam
ne daje dovoljan broj podataka ni mogućnosti, da dobijemo potpunu sliku o
celini ove mitologije. No pri svemu tome, oni nam rasvetljavaju prirodu
izvesnog broja božanstava, način kojim su obožavana - kultus, obrede i
praznoverice neznabožačkih Slovena.
Nemamo nemih spomenika o ovom kultusu, ili bar nemamo takvih, da bi
bili neosporne autentičnosti. Oni koji su dugo smatrani za dosta verne,
kao idoli u Prilvicu, Lav u Bambergu, danas su oglašeni za lažne. Nekoliko
nejasnih odlomaka u hramu u Arkoni, na ostrvu Rujnu, jedan - malo sumnjiv
- idol pronađen u Galiciji, nekoliko vajarskih radova do danas sačuvanih u
danciškom muzeju, koji nisu možda ni slovenski ni mitološki, - to je sve
što nam je ostalo o onom tako bogatom slovenskom kultusu, čije su idole i
hramove tako rado opisivali: Adam Bremenski, Helmold, Saks Gramatik,
Titmar, biografi Otona Bamberškog i ruska Nestorova
hronika.[11] Nemamo nikakvog pisanog slovenskog spomenika
(teksta) iz neznabožačkog doba. Pesme i narodne priče, čije se poreklo
gubi u tami onoga vremena, izmenjale su se postepeno pod uticajem
hrišćanskih ideja ili stranih književnosti.
Glavni pisani spomenici, koji se odnose na mitologiju, jesu delo
hrišćanskih sveštenika, delom slovenskih, kao što je pisac Ruske hronike,
najčešće stranih, a što je još gore, nemačkih sveštenika. Nadahnuti
najdubljom mržnjom protivu slovenskog paganizma, oni se na nj osvrću samo
kad hoće da istaknu "sramne" neznabožačke obrede, i u duši svojoj da
opravdaju uništenje idola i rušenje njihovih
svetilišta.[12]
Pisane spomenike, koji se odnose na slovensku mitologiju, treba
tražiti:
1) U prvobitnim hronikama slovenskih zemalja koje su pisane u
narodu;
2) U latinskim, nemačkim ili danskim hronikama, kao: Titmara, Adama
Bremenskog, Saksa Gramatika, Knitlinge Sage (Knytlinga Saga), ili u
nemačkim hagiografima (napr. u biografa Otona Bamberškog);
3) U vizantijskim pisanim spomenicima: Prokopa, Konstantina
Porfirogenita, koji daju samo kratke podatke;
4) U arapskim pisanim spomenicima (Massoudi-a, Ibn Fozlan-a) koji su
vrlo nejasni, te ih treba najozbiljnije kontrolisati; jer treba najpre
rešiti, da li oni, govoreći o tome, podrazumevaju Slovene stare Rusije,
ili skandinavske Varjage (Normane);
5) U današnjoj folkloristici, u crkvenim obredima, pričama ili pesmama,
ukoliko ti podaci potvrđuju rukopise;
6) U teološkim spisima srednjega veka koji ciljaju na neznabožačke
obrede, koje je crkva zabranjivala;
7) Najzad u jeziku, koji svojim najstarijim pa i današnjim oblicima
svedoči i o prošlim vekovima, i koji nam naročito svojom toponomastikom
dopušta iznaći, ili bar nagađati: o mestima na kojima se vršio obred. On
nam još kazuje i kakve su ideje vezane za lica, idole, razne obrede i
događaje iz verskoga života neznabožačkih Slovena.
Za poznavanje prvobitne Rusije Nestorova Hronika sadrži jedan
neocenjivi dokumenat. Ovaj hroničar pisaše krajem XI i početkom XII veka.
Rusija je bila zvanično u hrišćanstvo preobraćena 988. g. Stoga je ovaj
analista mogao tada poznavati sinove prvih Hrišćana i pribrati tačne
podatke o kultusu njihovih predaka. On nam, više-manje, pruža tačne
pojedinosti o Perunu i Velesu, o Dažbogu, Stribogu, Mokošu, Simarglu. Ako
su i neka imena izopačena klasičnim uspomenama, ima ih i koja su apsolutno
izvan svake sumnje, i čije je postojanje utvrđeno i drugim pisanim
spomenicima. On nam daje o ovim idolima, više-manje, detaljne podatke, o
žrtvama njima prinašanim, o žrecima, Rusalijama (neznabožački praznici), i
daćama. I Novgorodska Hronika potvrđuje izvesne tekstove Nestorove
Hronike.
Jedan nastavljač prvobitne hronike (rukopis zvan ipatski),
govoreći pod god. 1114. o bogu Svarogu, udaljuje se dosta od svoga
predmeta, pa umeće tu boga sunca Dažboga, Egipćane, itd. U ovom stavu kao
i u imenima izvesnih božanstava, pomenutih u osnovnoj hronici, nije teško
ne naći stranačkih utecaja.
Podaci koje daju ruske hronike dopunjuju se nekim dokumentima
srednjovekovne književnosti, zbornicima ili raznim religioznim
zbirkama prevoda vizantijskih pisanih spomenika, koji imenima slovenskih
božanstava, ili onih koji se bar tako zovu, tumače imena jelinskih bogova.
Crkvene propovedi čine samo nejasne aluzije na neznabožačke verske obrede.
Odlomak epske poezije pod imenom: "Slovo o polku Igorovu" sadrži
nekoliko takvih mitoloških aluzija. Priznajem, da su one vrlo sumnjive. Je
li mogućno da se jednom hrišćaninu srednjeg veka, jednom prosvećenom
čoveku, svešteniku, dopalo da izaziva neznabožačke uspomene, da priziva
vetrove, unuke Stribogove, da u dva maha poziva jednog ruskog
kneza, unuka Dažbogovog, da izjednačuje sunce sa velikim bogom
Horzom, govoreći da knez Višeslav pretiče hod Horzin?
Priznajem da mi ova huljenja na veru, pod perom jednog hrišćanina srednjeg
veka, izgledaju vrlo neverovatna.[13]
Češki hroničar Kozma iz Praga (XII vek), otac češke istorije, priča
svojim, čas književnim a čas prostačkim latinskim jezikom, doživljaje
čeških legendarnih kneževa: Kroka, Ljubuše, Pšemisla, Neklana, Hostivida,
itd. Ali je vrlo rezervisan u svemu što se tiče slovenske mitologije. I
kad ipak mora učiniti kakvu aluziju na bogove neznabožačkog vremena, Kozma
im daje klasična imena:[14] "Ergo litate diis vestris asinum ut
sint et ipsi vobis in asylum. Noc votum fiere summus, Jupiter et ipse
Mars, sororque eius Bellona atque gener Cereris iubet"... Može li se iz
ovog stava zaključiti, da su Česi obožavali Peruna (Jupitera), Svetovida
(Marsa), jednu boginju rata, i jednoga boga pakla, čija imena i postojanje
uostalom ništa nam ne dokazuje? Na drugom mestu (knj. II, 8) Kozma veli,
da je kneginja Teta naučila narod obožavati Oreade Driade, Hamadriade, pa
dodaje, - što je tačnije, - sicut el hactenus multi villani
velpagani hic latices seu ignes colit, iste lucos et arbores aut
lapides adorat, ille montibus sive collibus litat, alia quae ipse fecit,
idola surda et muta rogat et orat.[15] Iz ovog stava jasno se
vidi, da su Česi obožavali idole. Na žalost odavde ne vidimo ni imena tih
idola. Drugi jedan, ne manje interesantan, spomenik spomenusmo u početku
III glave. On nabraja neznabožačke obrede koje je ukinuo knez Bretislav
II, žrece, vrače koje progna, i to je sve.[16]
Dalimilova stihovna hronika, koja je dušu svoju pozajmila iz Kozmine
hronike, takođe ne dodaje ničega pozitivnog onim tako tamnim podacima svog
prototipa. Ipak, pošto je ona napisana na češkom jeziku, pruža nam neke
pojedinosti, kojih nema u latinskoj frazeologiji njenoga duhovnog oca
(prototipa). Tako ona kaže, da stari Česi zvahu nav stan
mrtvaca:
"Potom Kroh jide do navi"
(zatim Krok ode u nav).
Ako se malo ispravi tekst na izvestan način, ona će nam kazati (II,
stih 6) da se Čeh (Cech) odselio iz Hrvatske u Češku, noseći na svojim
leđima sve svoje pretke (dědky své), tj. svoje kućne bogove (penates).
Pulkavina hronika (XIV v.) takođe postala iz Kozmine, potpuno ćuti o
veri neznabožačkih Čeha. Sadrži nekoliko dosta tamnih aluzija na kultus
brandeburških Slovena: "cum in dicta marchia gens adhuc permixta Slavonika
et Saxonika gentilitatis ritibus deserviret et coleret ydola".[17]
I malo dalje (oko god. 1153), otkriva nam, da je u Brandeburgu
postojao jedan idol sa tri glave,[18] i njega su obožavali
Sloveni i Saksonci.
Gallus-ova hronika[19] (prva godina XII veka), koja uostalom
i nije poljskog porekla, navlaš obilazi neznabožačko doba. Sve što nam
kazuje o Poljacima pre hrišćanstva jeste: da su bili poligamiste: "Istorum
gesta quorum memoriam oblivio vetustatis abolevit et quos error et
ydolatria defoedavit, memorare negligamus".[20] Na drugom mestu
(knj. II, glava XLII), on upoređuje neznabožačke Pruse sa zverovima.
- Hronika učitelja Vićentija ne manje mrzi i izbegava neznabožačke
stvari, te na njih ni najmanje ne podseća.
Prvi hroničar, ili bolje istorik poljski u srednjem veku, koji se bavio
verom neznabožačkih Slovena, jeste arhiepiskop Dlugoš, ili Longinus, koji
je pisao pri kraju XV veka (od 1455 - 1481) svoju Historia
Poloniae. U ovo vreme u pravoj Poljskoj beše već nekoliko vekova
potpuno nestalo paganizma, i poslednjih godina vrlo se malo važnosti
pridavalo Dlugoševim podacima o starim božanstvima njegove zemlje. Nedavno
se g. R. Br'ckner[21] trudio, da, što se tiče slovenske
mitologije, oživi Dlugoša. Dlugoš voli poljsku domovinu. Ne propušta ništa
što se tiče začetka njenoga života. Samo, kako je on prepunjen klasičnom
mitologijom, trudi se da iznađe svoje bogove kod starih Poljaka, i najzad
ih nalazi šest.[22] Izjednačuje Jupitera sa Yeszaom,
Marsa sa Liadom, Venusa sa Dzydzilelya-om, Plutona sa Nijom, Dijanu sa
Dzevana-om, Cereru sa Marzanom. On zna i za boga vremena (temperies) koji
se zvao Pogoda, boga života Zywie; tvrdi da je u Gnjeznu bio i jedan hram
prvoga reda: "delubrum primarium ad quod ex omnibus locis fiebat
congressus." Očigledno su na nj mnogo uticale i hrišćanske ideje. Pošto je
Gnjezno, kao katolička mitropolija, sedište primasa, on bi hteo, da je ono
igralo istu ulogu i u neznabožačko vreme. On govori o hramovima, idolima,
sveštenicima, svetim drvetima, žrtvama (čak i u ljudima), godišnjim
svetkovinama, od kojih su se neke, uprkos hrišćanstvu, sačuvale i do
danas, a jedna se i zove Stado. Na njemu se vidi uticaj klasičkih i
hrišćanskih uspomena; uzima za imena pojedinih božanstava oblike, koji se
ponavljaju u ovom ili onom narodnom refrenu. No pri svemu tome, s obzirom
na siromaštvo slovenskih izvora kod zapadnih naroda, njegova svedodžba
nije sasvim za odbacivanje. Ako je identičnost Plutona i nije sporna, nije
manje istina, da je ta nyja srodna sa nav-om kod Čeha, što nam pomaže da
je bolje rastumačimo.
Brikner je još našao[23] nekoliko podataka u jednoj zbirci
crkvenih beseda na poljsko-latinskom jeziku, sačuvanih u petrogradskoj
biblioteci. On je tu zbirku skoro objavio; tiče se naročito naših mitskih
bića. Jedan od tih podataka objašnjava nam i Dlugoševe zablude.
Dok su češki i poljski hroničari namerno prenebregavali neznabožačko
doba u istoriji svojih naroda, stranci, koji nam pričaju borbe Nemaca ili
Danaca sa danas već nestalim baltičkim Slovenima, ili napore germanskih
misionara da ih preobrate u hrišćanstvo, većinom su bolje informisani.
Naročito se njihovoj svedodžbi ima zahvaliti, što mi danas možemo imati
dosta jasnu sliku o religioznom životu baltičkih Slovena i onih sa Labe, a
osobito stanovnika ostrva Rujna. Mi zaboravljamo, da u X veku sve zemlje s
desne strane Labe i Sale (izuzimajući predeo između ušća Labina i toka
reke Trave) behu još naseljene slovenskom rasom.
Adam Bremenski (iz Bremena) učitelj u istoj varoši, kanonik gradske
katedrale pisac je Gesta Hammaburgensis eclesiae pontificum. On je
živeo u prvoj polovini XI veka; stanovao je na granici Slavije u jednom
gradu, koji je zahtevao da postane njihovom hrišćanskom arhiepiskopijom.
Pohađao je Dance, mogao je ispitivati arhiepiskopsku arhivu, slušati
pričanja raznih misionara. U svojim Gesta Hammaburgensis eclesiae
pontificum on priča istoriju ove arhiepiskopije i istoriju obližnjih
naroda, naročito Skandinavaca i baltičkih Slovena; u III knj. izlaže trude
kneza Gottschalk-a na preobraćanju u hrišćanstvo Bodrića, obalskih
stanovnika Labe i Baltičkog mora. Princip mu je, da se ne zadržava na
neznabožačkim stvarima: "Inutile est acta non credentium scrutari." Ipak
mu se omaknu više zanimljivih sitnica za našu studiju. Tako (knj. II,
glava XVIII) on ukratko opisuje varoš Retru (Rhetra) sa njenim hramom,
podignutim u čast demonv quorum princeps est Radigast; potvrđuje
(II, 40, 41) odvratnost Slovena prema hrišćanstvu i njihovo rđavo
postupanje sa hrišćanskim popovima; priča (III, 60) da je u ovom istom
gradu Retri i vladika Jovan bio prinesen na žrtvu bogu
Radgostu.[24] Dokazuje nam da su stanovnici Rujna bili više
odani kultusu zlih božanstava nego ostali Sloveni (Descriptio insularum,
18). Nabraja u nekoliko mahova mučenja, koja su iskusili hrišćani od
nekrštenih Slovena, ili onih, koji su se iz hrišćanstva povratili u svoju
staru veru. Na žalost ni na pamet mu nije palo, da nam i o idolima
slovenskim i njihovom kultusu da onako potpunih pojedinosti, kao što je
dao (glave: XXVI, XXVII, XXVIII) o skandinavskim božanstvima: Toru, Vodanu
i Frigi (Fricco). Veruje u izvesno srodstvo sujeverja Saksonaca, Slovena i
Šveđana (I, 8).[25] Njegova mržnja na paganizam ne smeta mu, da
istakne i dobre osobine neznabožačkih Slovena (II, 19). Često citira
izveštaje očevidaca. Njegovo se uverenje ne koleba. I mi imamo samo
žaliti, što nam je dao tako malo podataka.
Helmoldovo delo Chronicon Slavorum jeste, kao što i sam naslov
kazuje, najvažniji izvor za istoriju Slovena u srednjem veku. Poreklom
Holštinac, Helmold je bio sveštenik crkve u Libeku, paroh parohije Bozau
oko jezera Plena (Ploen) u zemlji Slovena Vagrinaca
(Wagriens).[26] U savezu sa vladikama Oldenburga Vicelinom i
Geroldom pridružio se njihovim naporima da pokrste neznabožačke Slovene. U
toj misiji on bi poslat k njima oko 1155., i primljen je od kneza
Pribislava, čije gostoprimstvo veoma hvali. Pribislav je bio hrišćanin.
Helmold uostalom ima dosta rđav pojam o Slovenima, bez sumnje usled
njihove odanosti paganizmu: "Slavorum animi naturales sunt infidi et ad
malum proni ideoque cavendi". Naziva ih "natio prava et perversa" (I, 27).
Njihova je zemlja za nj "terra horroris et vastae solitudinis". Priznaje
uostalom, da su se Nemci prema njima rđavo ponašali. Sloveni, kojima se on
bavi, jesu osim Vagrinaca još i Ljutići i Bodrići između Labe i Odre.
Njihovo preobraćanje u hrišćanstvo, ili njihov povratak u ovo posle
otpadništva, čini glavni predmet njegove hronike; on piše: ad laudem
Lubecensis eclesiae (posveta na knjizi). Koristio se Adamom Bremenskim od
koga mnogo pozajmljuje (testis est magister Adamus). No on se tako isto
služi i zapisanim predanjima i pričanjem slovenskih staraca, "qui omnes
barbarorum gestas res in memoria tenent". (I, XIV). Izgleda, da je znao i
slovenski jezik, jer navodi neke reči i piše dosta tačno neka imena. Pruža
više pojedinosti od Adama Bremenskog: o veri neznabožačkih Slovena, o
kultusu Crnom Bogu (I, 52), o kultusu Bogu Provenu (83), o idolu Podaga, o
hramu u Retri i bogu Radgostu, o Sivi, boginji Polabljana, o bogovima koji
imaju i koji nemaju svojih idola; on nam kazuje, da su Sloveni voleli
praviti idole sa više glava (što tvrde i drugi pisani spomenici), da
veruju u postojanje jednog najstarijega boga, od koga svi drugi proizlaze;
da imaju svetih šuma (83). Zna da je postojao Svetovid, bog ostrva Rujna,
i misli da je to isto božanstvo kao i sveti Vid korvejskih kaluđera. Glave
52. i 83, u njegovoj prvoj knjizi, i glava 12. druge knjige jesu
najvažniji izvor za našu studiju, i ako one ipak nisu jedine, kao što
misli jedan komentator hronike, g. Voelkel. Ova hronika ne prelazi godinu
1170.[27]
Titmar (rođen 976. umro 1018) bio je kanonik u Magdeburgu, i pratio je
cara Henriha II u njegovom pohodu protivu poljskog kneza Boleslava
Hrabrog. God. 1009. postane vladikom u Merzeburgu. Ovaj grad, ležeći na
Sali, na samoj granici Saksonije i Slovenije, beše slovenskog porekla. Ime
mu znači, da leži između šume: mese - između, bor - šuma; Titmar nadahnut
svojim klasičnim uspomenama, daje mu drugu etimologiju. Hoće da veže
njegovo poreklo za Rimljane: "Et quia fuit haec apta bellis et in omnibus
semper triumphalis antiquo more Martis signata est nomine". Ipak on zna i
slovensku etimologiju, na koju aluzira: "Posteri autem (tj. Sloveni) Mese,
id est mediam regionis, nuncupabant eam vel a quadam virgine seducta".
Njegov germanski patriotizam buni se na pomisao o slovenskoj mitologiji.
Namerno izostavlja istraživanja neznabožačke istorije svoje dijeceze, i
svoja pričanja počinje krajem IX veka. Merzeburg je u ovo vreme bio na
samoj granici germanskog plemena. Na desnoj strani Sale življahu razni
narodi, članovi velike porodice Srba ili Soraba.
Kako-tako Titmar je morao pribrati nekoliko beležaka o njihovom jeziku,
i u prilici ih navodi: "Belegori, quod pulcher mons dicitur" (IV,
56) "Bele knegini, id est pulchra domina" (X, 4); "Bolizlaus
qui maior laus interpretatur" (IV, 45); i Dobrawa, quae bona
interpretatur (IV, 55). Svi njegovi prevodi nisu tako srećni, npr. kad
prevodi Medeburu (drvo bogato medom) sa mel prohibe. On ima
uostalom jake razloge, što ne voli Slovene. Dva njegova pretka (I, 10) su
poginuli u borbi protiv njih. Prirodno je što mu njihova neznabožačka vera
izgleda gnusna. "Cum execranda gentilitas ibi veneraretur" (VIII, 59).
"Quamvis autem de hiis aliquid dicere perhorrescam, tamen, ut scias,
lector amate, vanam eorum superstitionem..." (VI, 23). No i pored njegovih
predubeđenja omaknu mu se ipak i po koji dragoceni podaci. On nam kazuje i
neka imena svetih mesta, kao pagus Silensis (VIII, 59), sveta šuma Žutibor
(Zutibore).[28] Spominje jednu bezimenu boginju, čiju su sliku
Ljutići nosili na svojoj zastavi. (VIII, 65). Tvrdi da se kod nekrštenih
Slovena sve svrgava smrću (I, 14). Ali ovo tvrđenje biva usled istorije o
vampirima. Titmar je u osnovi sujeveran; ali voli da opisuje snove,
utvari. Kad bi se iz njegovih tvrđenja moglo zaključiti, da Sloveni nisu
verovali u vampire, to bi doista bilo jedno zanimljivo svedočanstvo u
njihovu korist. On zna, da su oni imali idole (III, 19). Najzad i pored
sve njegove mržnje, ipak posvećuje čitave dve strane opisu varoši Redarv
(Redarinaca), koju zove Riedegost, i koja je bila jedno od glavnih
svetilišta njihove vere. U protivrečnosti je sa Adamom Bremenskim, koji
toj varoši daje ime Retra, a bogu ime Radgost (Redigost). On opisuje hram
u ovoj varoši, idole, osobito one boga Svarožića
(Zuarasici);[29] i svedodžba, koju on daje o kultusu ovom bogu,
potvrđuje se pismom svetog Brina caru Henrihu II. Titmar zna, da su
postojali i sveštenici, koji su vršili kultus ovom bogu, i opisuje
proroštva činjena pomoću svetih konja, što se takođe potvrđuje
svedočanstvima Saksa Gramatika i Otona Bamberškog.[30] Zna da
su kod Ljutića hramovi i idoli vrlo mnogobrojni. Helmold skoro tako isto
kaže. Titmar piše: "Quot regiones sunt in his partibus, tot templa
habentur et simulacra demonum singula ab infidelibus coluntur." (VI, 25) I
Helmold veli: "Praeter penates et idola quibus singula oppida redundabant"
(I, 63).[31]
Saks Gramatik je Danac. O njegovom životu malo se zna. Bio je
sveštenik, i umro je prvih godina XII veka. Pridodat je bio ličnosti
Apsalona, episkopa Lunda u Skaniji,[32] jednog od
najznamenitijih državnika i prelata srednjega veka.[33] Apsalon
je bio tajni savetnik kralja Valdemara, i on je i nagovorio ovog da udari
na Vende ili nekrštene Slovene, te se taj napad svrši padom varoši Arkone
1168, kad i ostrvo Rujan potpade pod dansku vlast, i slovenski paganizam
bi sasvim uništen. Na poziv Apsalonov Saks napisa svoje Gesta
Danorum. To je jedan fini i elegantan prozaista; pun je latinskog
klasicizma, naročito iz Valerija Maksima. Je li on bio očevidac događaja
koje priča? Ovo se može samo pretpostavljati, ali ne i tvrditi. U svakom
slučaju episkop Apsalon, koji je učestvovao u svim tim krupnim događajima,
postarao se, po svoj prilici, da mu o njima da ozbiljnih podataka. Njegov
danski patriotizam je možda vatreniji od hrišćanske mu vere. On se
koristio, a to nam i on sam kaže u svom predgovoru, starim narodnim
pesmama ("maiorum acta patrii sermonis carminibus vulgata"), koje se
potrudio i prevesti na latinski, zatim pričama Islanđana (Tylensium) i
kazivanjima vladike Apsalona ("Absalonis asserta docili animo stiloque
complecti cure habui").
Njegova istorija Danaca je jedini značajan dokument, koji mi imamo o
borbama rujanskih Slovena sa Dancima, o Arkoni, velikom svetilištu
slovenskog paganizma, o kultusu i uništenju idola Svetovidovog. U onome,
što se odnosi na ovo božanstvo, Saks je mnogo potpuniji od Helmolda, te je
jasno, da je bio dobro o svemu obavešten. No kao i Helmold on brka
Svetovida sa svetim Vidom. Ovo zanimljivo mešanje neznabožačkog boga i
hrišćanskoga sveca lako se objašnjava onim mislima, koje tada kružahu.
Iako izgleda da je malo fanatik, ipak mu se (Saksu Gramatiku) ne može
prebaciti, da je imao predrasude svoga veka i svoje kaste. Mi mu još
dugujemo i dragocene podatke o kultusu Ruđevida, Torevida i Porenucija
(Rugievithus, Porevitus, Porenutius), o proroštvima, žrtvama i
sujevericama rujanskih Slovena. O svemu tome Apsalon mu je dao sve
podatke.[34]
Pored istorije Saksa Gramatika meće se i Knytlinga-Saga (Historia
Knytidarum) tj. istorija Knidovih potomaka. Ona je sređena pod
nadzorom i nastojanjem vladike Apsalona. Sadrži samo nekoliko vrsta koje
se odnose na vreme, koje se nas tiče. Potvrđuje pričanja Saksa Gramatika,
čak ih dopunjuje, jer nam kazuje imena triju božanstava, kojih nema u
Saksu; a to su: Turipid, Pizamar i Crnoglav (Turipid, Pizamar,
Tiarnoglovius). Prva dva imena je vrlo teško protumačiti; poslednje je
jasnije, i očevidno znači: bog ili idol crne glave (čarnoglavy). Ma kako
bili mršavi njegovi podaci, ne treba ih prenebreći. Knitlinga Saga
obuhvata dansku istoriju od početka X veka, i svršuje se godinom 1187.
Pripisuju je Olafu Torzonu (Olaf Tordzon). Može se misliti, da je poznavao
Saksovo kazivanje, i da ga je ono i podstaklo, da sastavi svoju knjigu.
Užasno izopačava osobena imena. Tako knez Pryslav kod njega je Freedevus.
Bez sumnje nisu bolje prošla ni imena božanstava. Kako je on savremenik
poslednjih događaja, koje priča, mogao je pribaviti i izvešća, kojih nema
u Saksa Gramatika.[35]
Biografije vladike Otona Bamberškog sadrže jedan osobito značajan
dokumenat za izučavanje slovenske mitologije. Poreklom iz Švabije, Oton se
rodio u drugoj polovini XI veka, u mladosti boravio je neko vreme u
Poljskoj. Doprineo je braku Vladislava Hermana sa Juditom sestrom cara
Henriha IV. Naučio je poljski, te mu je to učinilo znatne koristi u
njegovim misijama kod Slovena.[36] Po povratku u Nemačku
postane vladikom u Bambergu, i bi posvećen u Rimu 13. maja 1106. g. U
Poljskoj je bio ostavio lepih uspomena. God. 1123. pozove ga knez Boleslav
III da pokrsti Pomeranske Slovene; on ode tamo, gde ga primi knez
Vratislav, hrišćanin (pokršten je u Merzeburgu). Oton poseti varoši:
Pyrice, Kamin, Volin, danas Wollin, Ljtetin, Koloberg (danas
Kolberg),[37] podiže crkve, namesti i jednoga vladiku za
Pomeraniju u Volinu. U ovoj svojoj prvoj misiji pokrstio je više od 20 000
Slovena, i sagradio je jedanaest crkava. No po njegovom odlasku izrodiše
se mnogobrojna otpadništva. U početku god. 1128. vratio se ovaj apostol u
Pomeraniju preko Magdeburga, poseti Havelberg, Uznoim, Volegost, Štetin,
Volin, i vrati se u dijecezu meseca decembra.
Ebo (Ebbo) kaluđer iz Bamberga napisao je oko 1151. ili 1152. svoj
Vita Ottonis. On je bio poznavao vladiku, koristio se pričanjima
njegovih drugova, osobito pričanjima popa Udalrika (Udalric), koji je
Otona pratio u njegovoj drugoj misiji, i, kako izgleda, bio jedan
poverljiv i inteligentan posmatralac. Ebo je dakle svedok vrlo dostojan
poverenja za sve što se odnosi na drugu misiju. Manje je pouzdan za prvu
misiju. Saopštava jedno autentično pismo vladičino papi. To je jedan vrlo
savestan čovek, kako izgleda, nesposoban za kakvu pobožnu podvalu. Njemu
se može čovek poveriti, ipak, naravno ne zaboravljajući, da je to čovek
srednjeg veka i to crkveni. Veruje naravno i u čudesa, i priča i neka,
koja nisu baš sasvim neistinita. Ebo najpre konstatuje neznabožački
fanatizam Pomeranaca: Tanium esse gentis illius ferocitatem, veli
vojvoda poljski, ut magis necem ei inferre quam iugum fidei subire
parata sit. Priča, da stanovnici grada Julina (ime mu je od Julija
Cezara!) poštuju jedan stub podignut u čast ovog velikog čoveka. Posle
raznih smetnji najzad vladika Bernard skloni stanovnike Julina, da se
pokrste, i obuči ih da svoje mrtve sahranjuju u groblje, a ne po šumama
ili poljima; da više ne meću štapove nad grobovima,[38] da više
ne podižu kuće za idole, da više ne pitaju za savet proročice, da ne
pribegavaju vradžbinama. Žreci julinski zaveriše se i protivu života
vladičina. Oni odnesoše jednoga idola Triglava, poveriše ga čuvanju jedne
starice, koja ga skri u šupljinu jednoga drveta. Vladika podiže u Julinu
dve hrišćanske crkve; pa da bi što bolje pridobio ljubav i naklonost
novopreobraćenih, on stavi obe crkve pod zaštitu dva sveca slovenska: sv.
Vojteha (Adalberta) i sv. Vaclava, obojica poreklom iz Češke (knj. I).
Knjiga II vraća se na istoriju grada Julina, koji je podigao Julije
Cezar, i koji još čuva njegovo koplje. Ovaj je grad bio čuven po kultusu
jednome idolu, čije ime, na žalost, nije zabeleženo, i koji je tu
privlačio svake godine veliki broj naroda. Pokrštenje je bilo sasvim
površno, prividno. Mnogi su neznabošci po svojim kućama posakrivali male
idole, ukrašene srebrom i zlatom. Na opšti narodni, tradicionalni praznik
svet dolazi gomilama; kad su mu oduzeli te idole, on se odmah vraća
paganizmu. Štetin i Julin imađahu svaki po tri planine; na najvišoj
stajaše idol Triglav. Jedna priča iz druge Otonove misije kazuje nam da ti
idoli imađahu odelo ili neke druge pokretne ukrase.[39] Kad je
vladika došao u grad Hologast, jedan žrec obuče na sebe odelo idola,
napravi se bogom, da bi podstakao svoje jednoverne. Oton za tim ode u
Hozegov, danas Guckov, gde nađe veličanstvene hramove (magni decoris et
miri artificii), za koje su stanovnici bili utrošili na tri stotine
talanata. Ne kažu nam, istina, koliko su vredeli ti talanti. Stanovnici
ponude Otonu novac, da im ne dira svetinje. On odbije ponudu, poruši im
idole. O njima nam Ebo pruža dragocenih pojedinosti. Oni behu, veli on,
mirae magnitudinis et sculptaria arte incredibili coelata. Bez
ruku, izvrtenih očiju, odsečenih noseva, ovi su idoli jedva na nekoliko
pari volova odvučeni na lomaču. Ovo se svedočanstvo slaže sa Titmarovim
čudnovatim načinom. (V, 23) "Huius parietes variae deorum, dearumque
imagines mirifice insculptae exteriis ornant... interius autem dii stant
manu facti, singulis nominibus insculptis galeis atque loricis
terribiliter vestiti..."
Ebo nam opisuje u Štetinu neke veoma teško razumljive spomenike o
neznabožačkom kultusu. Bilo je u tom gradu, veli on, pyramides magnae
et in altum more paganico muratae. Sa jedne od tih piramida, koja je
očevidno imala religiozni karakter, držao je propoved i vladika. Da li su
to bili grobovi ili predikaonice? Ebo, na žalost u svome i suviše kratkom
pričanju, ne daje o njima nikakvih tačnih podataka. Oton (18) zatim ide,
da se moli Bogu, pod jedan orah[40] ili bolje pod jednu lesku
(idolo consecratum), koja se nalazi pored jednoga izvora, i
naređuje da se iseče. Štetinjani ga zamoliše, da poštedi to drvo, čiji
plod ishranjivaše čuvara. On pristade. Više nego jedanput naići ćemo na
tekstove koji govore o svetim drvetima.[41]
Herbord nije poznavao Otona. Ipsum autem in carne non vidi, veli
on; ali je našao jednog člana iz prve vladičine misije, koji mu je dao i
one pojedinosti Ebu nepoznate. On je svome pričanju dao literarni oblik
dijaloga između Timona, molioca manastira sv. Mihaila u Bambergu, i
kaluđera istog manastira Sifrida. Timon je bio u službi kod vladike
čitavih pet godina. On je pratio Otona u njegovoj prvoj misiji. Pričanja
koje Herbord meće u njegova usta, vrlo su živa i puna duha; izgleda da ih
je pisao pod neposrednim uticajem samih događaja i da ih je pričao kakav
inteligentan pripovedač. Herbord se često služi Ebovim pričanjima i
kazivanjima kaluđera Priflinga. Mnogo je i učeniji i pismeniji od svoga
prethodnika. On stavlja u usta svojih lica duge govore. Nemački istorici
se ne slažu o vrednosti njegovog dela. Žafe (Jaffe) je vrlo strog; Kepke i
Klempen (Koepke, Klempin) su mu naklonjeni. Kotljarevski ga tako ceni, da
mu se čovek može poveriti. Petrov deli Žafeov skepticizam. Herbord i Ebo
se dopunjuju na ponekim mestima: Herbord je potpuniji za prvu misiju, a
Ebo za drugu.[42]
Herbord je naravno rđavo raspoložen prema Pomerancima, za koje veli, da
su veroloman narod (II, 6), pa navodi njihovu varvarsku svirepost (4, 7,
11, 24) i neznabožački fanatizam (II, 26).[43] On nam kaže,
daje kod Pomeranaca postojala jedna sveštenička kasta (II, 29), da je bilo
hramova, koje on zove continae i fana (ib. 31,). Ovo ime
continae buni ga, i on se stara, da ga protumači latinskim jezikom:
Sclavica lingua in plerisque vocibus latinitatem attingit, et ideo puto
ab eo quod est continere continas esse vocatas". Zatim opisuje te
continae, pripisujući im neku retku veličanstvenost, nabraja njihovo
blago.[44] Priča da je vladika odneo iz ovih kontina jednog
idola Triglava, kojeg kasnije posla u Rim, da posvedoči svoj verski
trijumf. Pored jednog od tih hramova nalazaše se jedan hrast i jedan sveti
izvor. Priča dalje o postupanju pri gatanju, za što je služio jedan
čudnovati konj, kojeg vladika prodade na strani: asserens hunc magis
quadrigis, quam propheciis idoneum (II, 33).[45] Kad cela
varoš bi pokrštena, opirao se još dugo jedan žrec, koji je čuvao ovu
životinju. Neznabožački hramovi behu porušeni, idoli razlupani i
polomljeni (II, 36). Uprkos svojih predubeđenja, on s hvalom pominje
poštenje i gostoprimstvo Pomeranaca. U knjizi III opisuje neprijateljsko
držanje žreca prema hrišćanstvu (III, 4), njihove napore i podvale samo da
se odupru njegovim uspesima. Otkriva u gradu Hologostu: (ib. 6) hram boga
Žerovida (Gerovit.) qui lingua latina Mars dicitur, jedan sveti
štit, koji je sakrio bio jedan proždrljivi žrec; pa zatim prostran i
veličanstveni hram u gradu Gozgaugia (sic!) (Guckov). Neznabošci su tako
mnogo polagali na taj hram, pa moliše, da se sačuva, pa čak i da se
posveti hrišćanskom bogosluženju. Ali se vladika odupre, i hram kao i svi
idoli, beše uništen. Grad Štetin, za koji Oton mišljaše, da ga je sveg
pokrstio, vrati se jednim delom u paganizam. Herbord svedoči o svim
naporima žreca, da narod raspale protiv vladike i njegovih drugova (III,
14), o njihovom očajnom otporu svima misionarskim pokušajima (III, 17, 18,
20,), o tragičnoj smrti jednog od tih žreca, koji je bio poludeo (ib. 25)
možda iz očajanja, što je morao svojim očima gledati propast narodne
vere.[46]
Treća biografija o Otonu Bamberškom duguje se nekom bezimenom piscu, za
koga se može nagađati, da je bio kaluđer u manastiru Priflingu. On se
koristio Ebom i Herbordom, ali je upotrebio takođe i pričanja nekih
crkvenih ljudi (quae a notis religiosisque personis), koje jasno ne
označuje. Naročito su ta pričanja legendarnog karaktera. Njegovo je delo
vrlo kratko. I on veruje u priču o Cezarovom koplju; gradu Julinu dao je
Cezar svoje ime. (Čudite li se što se ime Jul. Cezara stavlja i kod
baltičkih Slovena, kad bi neki hteli ime Svetovida zameniti sa svetim
Vidom!?). Ponavlja fantastičnu etimologiju continae. Zna ih dve. Spominje
kultus Triglavu i jednom konju, koji služaše za gatanja.
Vizantijski pisac, koji piše o Slovenima: Prokop, Konstantin
Porfirogenit, Leon Đakon vrlo su uzdržljivi pri pisanju o veri slovenskoj.
Prokop Cezareac živeo je u VI veku, pratio je Velizara u njegovim ratovima
u Aziji, Africi i u Italiji. To je ozbiljan istorik, koji ni najmanje ne
pušta na volju svojoj uobrazilji. Deo njegove istorije, koji nas
interesuje, jeste onaj, koji se bavi ratovima protivu Gota, i pričanja,
koja je on pribrao, jesu najčešće rezultat njegovih ličnih posmatranja. O
slovenskoj mitologiji nam daje kratke ali dragocene podatke, možda pod
uticajem hrišćanskih ili neznabožačkih ideja. On nam kaže: da su Sloveni
obožavali jednoga najvišega boga, koji proizvodi grom, reke, nimfe, da ne
znaju za sudbinu (De bello gothico. t. III, c. XIV). Ovo se poslednje
kazivanje ne potvrđuje suvremenom folkloristikom, niti pak tekstovima
srednjeg veka.
Drugi vizantijski pisac, Leon Đakon, Konstantin Porfirogenit, daju
uzgred nekih podataka, koji će na svome mestu biti ispitani. Leon Đakon je
živeo u vreme (X v.) kada Vizantinci behu u večitom dodiru sa Bugarima i
Rusima. Konst. Porfirogenit, čija je knjiga o temama (oblastima carstva)
tako dragocen prilog istoriji X veka, namerno je izostavio govor o
neznabožačkim stvarima.
Ruski teolozi daju nam nekoliko podataka. Tako, Hilarion (XI v.) jedan
od osnivača manastira Pečerskіj u Kijevu, u svojim: Razgovorima o
zakonu (veri) datom preko Mojseja, i istini koju je na zemlju doneo Isus
Hristos istavlja neznabožačku Rusiju hrišćanskoj: "Mi se više ne
zovemo sluge idola, već hrišćani; ne gradimo više kapišča
(neznabožačke hramove) već Hristove crkve; ne žrtvujemo više jedan drugog,
već se Hristos za nas žrtvuje."[47]
Drugi pismeni izvori, većinom anonimni, navode više-manje tačna ali
osakaćena imena pojedinih božanstava, koje obožavahu nekršteni
Rusi.[48]
Nemamo autentičnih spomenika, ili bar takvih, koje bi mogli s izvesnom
pouzdanošću pripisati kome božanstvu. Hrišćanstvo nije ništa u životu
ostavilo od hramova, koje su opisali: Helmold, Saks Gramatik, Titmar, ili
istorici Otona Bamberškog. Idoli, kojih je bilo bezbroj svi su uništeni.
Oni pak koji još postoje svi su, - osim beznačajnih ostataka hrama u
Arkoni, - sumnjive autentičnosti. Takvi su: bareljef u Altenkirhenu na
ostrvu Rujnu; idol nađen u Zbruču (Zbrucu), a danas se čuva u zbirci
Krakovske Akademije; njegove snimke smo doneli na kraju knjige; nekoliki
grubi likorezi, koji se čuvaju u danciškom muzeju, a prvi put su
objavljeni u Archiv fur Antropologie 1894.[49] I njihovi snimci
su na kraju ove knjige. Ako su ovi spomenici slovenski, kao što se može
pretpostaviti, oni ni najmanje ne odgovaraju opisima onih tekstova iz
srednjega veka. Oni nemaju ničega zajedničkoga sa nestalim idolima, koje
nam Titmar rado predstavlja kao primerke izvanredne
veštine.[50] Jedan moj učenik proputovao je skoro Nemačku.
Molio sam ga, da potraži u nekom muzeju kakve bilo ostatke slovenskoga
kultusa. No on nije ništa našao.
Jezik. - Ako je nestalo nemih spomenika, likoreza, ostalo je
glasovnih. U jednom vrlo interesantnom delu Miklošić je proučio hrišćansku
terminologiju slovenskih naroda.[51] Ova je terminologija i
sama naslednica jedne neznabožačke terminologije, koja se može upotrebiti.
Sastoji se iz dvojakih elemenata; jedni su čisto slovenski, a drugi su
pozajmljeni iz stranih jezika. Nemajući nameru da navodimo sav slovenski
rečnik, mi ćemo ovde označiti samo ponešto.
Da počnemo imenom božanstva. Reč, koja hoće da označi boga, i
danas je još u svim slovenskim jezicima ista - bog. Nju nije donelo
hrišćanstvo. Nalazimo je među imenima neznabožačkih božanstava, koja su
navedena u ruskoj Nestorovoj hronici: Stribog, Dažbog; u Helmolda: Crnobog
(Zcernoboh, id est deum nigrum).[52]
Smatra se, da je ova reč istovetna sa sanskritskom bhaga. To je
jedan epitel bogu, i osobeno ime jednoga božanstva iz Vede (staropersijski
baga, starobaktrijski bagha, - bog). Bagha na
sanskritskom znači: blagostanje, sreća. Teško je odrediti, da li slovensko
značenje dolazi od ovog prvog ili drugog značenja. Pored reči bog,
i sviju ostalih, koje označavaju ideju božanstva, nalazimo: bogat,
ubog, zbožje (žito, pšenica na maloruskom), zbožo (Zbožo,
fortuna, pecus), sreća, dika na lužičko-srpskom; u češkom zbozi
- imanje, trgovina. Neki pisci razdvajaju ova dva smisla, i hteli bi
videti za njih po dva različita korena. Ova razlika nije potrebna, jer
ideja o Bogu, sreći i dobru lako jedna drugu objašnjavaju.
Kao antitezu panslovenskoj reči bog nalazimo isto tako
panslovensku reč bes (bјаs' - zao duh). Izgleda, da je ova reč
starija i od hrišćanstva, koje je sasvim prosto prepisivalo reči διαβολος
i δαιμον. Miklošić je vezuje za koren bi - udariti, tući.
Možda je to ta reč, koja se nalazi u imenu onoga božanstva na ostrvu Rujnu
i koje Knitlinga Saga zove Pisamar.
Druga reč čort (čёrt') nalazi se u ruskom, maloruskom, poljskom,
češkom, lužičko-srpskom (i u litvanskom) i u slovenačkom, u glagolu
čortiti (čertiti) - prezreti, proklinjati. Ova je reč apsolutno
nepoznata staroslovenskom, srpskom i bugarskom jeziku. Do sada se nije
znala njena etimologija. Ja ću je rado vezati za staro gornje-nemačko
scrato (vidi dalje glavu o domaćim bogovima).
Obredna mesta. - Reč božnica (božnica) označuje u starim
ruskim hronikama hrišćanska svetilišta. Radi označavanja hrišćanskih
hramova, hrišćanski jezik stvorio je reči: cerkov', crkva ili
kostel' koja odgovara svojoj - gornjo-nemačkoj chirichha (koja je i
sama postala od grčkog κιρίακον[53]) i latinskoj
castellum.
Za neznabožačku periodu imamo jednu reč, koju navodi Herbord, istorik
Otona Bamberškog. To je reč contina, kojom je on sam označio
hramove na ostrvu Rujnu. Ova se reč dovoljno objašnjava slovenskim
jezikom; staroslovenski k'šta (kontja), znaci kuća; kontina,
isto kao i hram znaci božja kuća. Ova mi etimologija izgleda
mnogo verovatnija od one koju predlaže nemački izdavač Herborda: poljski
Konczyna. Konczyna znaci prosto kraj, svršetak i ničega
značajnog nema sa pojmom jedne građevine.
Staroslovenska reč hram' prvobitno znači: verska kuća.
Reč kapište kapište,[54] koju navode mnogobrojni
slovenski izvori znači prvobitno mesto gde se čuvaju idoli (kapi). Isto
tako kymirište jeste mesto gde se nalaze idoli.
Za označavanje idola mi imamo u staroslovenskom pet raznih reči:
kap, balvan, istukan, ili stukan, kumir i modla.
Kap znači idol, nalazi se još i kao kapište koja po smislu
nastavka - ište[55] znači idola ili hram za idole.
Izgleda mi da ne bi bilo teško ovu reč približiti reči kip, koja
još i danas postoji u slovenskom i srpskohrvatskom, i znači statua.
Ova se reč nalazi i u mađarskom ker. - Po svoj prilici je turskog
porekla: ker, keb na ujgurskom jeziku (ist. Turkestan) značila bi,
prvobitno, idole prostačkih naroda susedni Slovena. Balavan je
turska reč. Istukan je trpni pridev od glagola istukati, -
vajariti. Kumir na prvi pogled meta slovenske fizionomije. Od nje
je postalo kumirište, mesto gde se slave idoli. Ostala je samo u
ruskom, a u druge slovenske jezike nije prešla. Miklošić veli, da se ovde
nazire finsko poreklo (Etym. Worterb. sub. voce): kumarsaa -
poštovati (Veske[56] piše kumartaa i vezuje za
mordvinsko komans). No učenom leksikografu ovo poreklo izgleda malo
verovatno, nema veli, tako starih pozajmica iz finskoga. Modla,
izgleda čisto slovenskoga porekla, i očevidno da ima neke veze sa glagolom
modliti-moliti, koji se pod raznim oblicima upotrebljava danas u
svim slovenskim jezicima. Modla u smislu idola nalazi se samo u
češkom, gde znači hram, i u poljskome gde znači molitva. Nema je u ruskom,
iako ovaj ima reč moliti sја.
Pojam o žrtvi izražen je u čisto slovenskim rečima obјаt'
(obećana stvar), žreti (prinašati na žrtvu, žrtva. Izgleda
(po Miklošiću, sub voce), da hoće da znači približno: hvaliti, uznositi.
Prvobitno je i postojalo samo u staroslovenskome i ruskome. Zakol''
δφαγή-ono ?to zakolje (od korena kol-klati); treb (od korena
tereb, iskati) treba [57] ono što bogovi ištu:
I prijde (Vladimir'') k' Kievu, i tvorјаše trebu
kumirom'.[58]
Koren treb ulazi i u veliki broj geografskih imena. Treba znati,
da mesta, koja nose to ime nisu mesta starih verskih
obreda.[59] Ovakvih mesta je vrlo mnogo u Poljskoj, Češkoj, u
zemljama, u kojima su stanovali lapski Sloveni; vrlo su retka u Rusiji.
Jednom prilikom naročito ću se vratiti na rasprostranjenost njihovog
značenja. Molitva se kazuje glagolom modliti-moliti se, koji se nalazi u
svim slovenskim jezicima, i dolazi od korena modla - idol. U svojoj
studiji o hrišćanskoj mitologiji slovenskih jezika (§ 28) Miklošić ovu reč
pripisuje sanskritskoj mrd "conterere", i nagađa, da taj povratni
glagol, čiji je predmet u dativu, znači prvobitnu misao, pojam o
skrušenju: moliti se Bogu - skrušiti se pred Bogom. No on je
kasnije oporekao tu etimologiju. Jer je zaista teško odvojiti
modliti od modla.
Hrišćanski pop u Slovena zove se zasebnom rečju sveštenik,
svјаščenik''. Reč ova, postala od korena svet - svјаt' - jeste prevod
grčke ιερεύς, latinskog sacerdos. Označuje onoga, koji se naročito
bavi svetim stvarima. Pojam o svetaštvu je morao biti nepoznat
neznabošcima: i za to je pitanje; da li taj koren svet nije
prvobitno značio pojam sile, moći.[60] Kod Rusa beše
neznabožačka reč žrec', koja označava onoga, koji vrši verske
obrede (vidi gore). Za ovu ideju nemamo reči kod ostalih slovenskih
naroda.
Kod zapadnih Slovena: Čeha, Poljaka,[61] Lužičkih Srba,
nalazi se danas reč knez, ksiądz, što znači knez, i dolazi od
gornjenemačkoga kuning. Ovo je izraz poštovanja, sličan reči monseigneur,
koji se kod Francuza daje: narodnim kneževima, prinčevima i prelatima; ili
je slična reči dom od dominus latinskog. Možda ona podseća na
neznabožačko doba, kada je, bez sumnje, plemenski starešina bio i vršilac
verskih obreda i prinašanja žrtve. Napominjemo da se ova reč naročito
upotrebljava kod Čeha i Poljaka, tj. u tim dvema zemljama, gde nikakvi
pisani izvori ne dokazuju, da je bilo neznabožačkih hramova i svešteničke
kaste.[62]
Pored sveštenika-žreca nalazimo i čarobnika, vrača: vl''hv'',
ruski volšebnik''. Ovo se ime nalazi samo u staroslovenskom i
ruskom jeziku. Vezuje se za stari koren vels (vels), vl''snati, - mucati,
mrmljati. Vrač, čarobnik - volšebnik bio bi onaj, koji je mrmljao
tajanstvene reči. Kod Poljaka i Čeha on se zove: čarodéjnik,
czarodziej, onaj koji čini čari - čary. U češkom i zapadno
slovenskom cara znači crta, brazda. Da to ne označava onoga, koji
obeležava crte, znake, slova? U češkom se još nalazi: černoknižnik,
u poljskom czarnoksiežnik, onaj koji se služi crnim knjigama. Ova
je reč izvesno kasnija, mlađa od neznabožačkoga doba.
O idejama koje su Sloveni imali o onom drugom svetu, i pisani izvori i
rečnik daju nam vrlo nejasnih podataka. Reč nav (nav) izgleda, da
znači mesto, kuda mrtvaci idu posle svoga života. Mi ćemo o njoj
raspravljati kad budemo govorili o idejama Slovena o besmrtnosti
duše.[63]
Reč raj primljena je u hrišćanskoj terminologiji gde u svim
jezicima slovenskim znači raj. Očigledno je i ona za vreme neznabožačke
periode odgovarala sličnoj ideji. Crkva hrišćanska ju je mogla dakle
primiti bez ustezanja.
O pogrebnim obredima ostavili su nam stari tekstovi dve reči:
strava i tryzna. Jednu potvrđuje Jornandes a drugu ruske
analiste. I pored suprotnih mišljenja, (Vidi raspravu or. Krek,
Einleitung, str. 435.) ja se ne ustežem videti u strava, koja se slavila
po smrti Atilinoj, slovensku reč - daću.[64]
Ruski hroničari beleže, da su trizne slavljene u čast mrtvih
(Letopis' po ipatskomou spiskou, str. 30, 37, 44; po Lav. sp. str. 77, 81,
87, 116). Ja držim, da je trizna srodna stravi
Jornandesovoj. I to je jedna vrsta daće. Čini mi se, da se karakter trizne
dovoljno jasno objašnjava u poslanstvu ruske kneginje Olge (X v.)
Drevljanima: "Evo me, dolazim k vama, spremite dosta medovine
(med''i mnogou), pored grada, tamo gde ste pogubili moga muža; hoću
da učinim triznu svome mužu" (daću mu podušje).
Pošto smo obeležili sve autentične ili verovatne izvore za slovensku
mitologiju, vredi reći koju i o apokrifnim, lažnim izvorima, koji su sve
do poslednjih godina kvarili sva ona dela, koja se odnose na našu studiju,
navodeći na krupne greške i mnoge naučnike, kao: Grima, Hanuša, Lelevelja,
Erbena, Iričeka, Palackog, Kotljarevskog. Na njihova dela ljudi se još
pozivaju. S toga nije zgorega obavestiti čitaoce o netačnostima, koje oni
nisu mogli izbeći.
Jedna od najdrskijih mistifikacija XVIII v. bila je fabrikacija tzv.
prilvičkih idola i natpisa, koji ih krase. Potocki, Lelevelj, Kolar, dali
su se zaneti tim grubim izmišljotinama. Ne ulazeći u pojedinosti ove
dugačke mistifikacije, dovoljno je da uputim čitaoca na članak g. Jagića
u Archiv f. slav. Phil. (t. v. p. 193 - 215, i II, p. 388.) Pored
prilvičkih idola i takozvanih ruskih natpisa u Mikarzinu (Miikarzyn) može
se staviti i laf iz katedrale u Bambergu, sam za se potpuno autentičan;
ali je g. Šafarik vrlo pogrešno mislio, da na njemu otkrije ruski natpis,
koji bi dao ime Crnog boga.[65]
Isto tako treba označiti kao lažan i potpuno izmišljen portret
Radgostov, koji krasi neka Helmoldova (L'beck, 1659.) i druga nemačka
izdanja.[66]
U XIX veku Češka je izdala čitavu seriju tekstova, koji se odnose na
srednji vek, iz kojih su mitolozi dugo crpli materijal, kojega se danas
ipak moramo odreći. Da napomenemo najpre pesmu poznatu pod imenom
Ljubušin sud i Kraljodvorski rukopis[67]
(kralovedvor). Iz njih su pozajmljeni: opisi o nekim božanstvima:
Bijes, Tras, Morana (Bies, Tras, Morana), o sudbini duše posle
smrti, itd. Sasvim drukčije znamenit falsifikat jeste onaj o Mater
verborum. Ona je polovinu veka trovala sva izdanja posvećena našoj
studiji. Biblioteka praškoga muzeja sadrži jedan rukopis Mater
verborum-a., vrstu latinskog rečnika, kompilaciju Salomona III,
vladike iz Konstance. Ta je kompilacija, kako se čini, iz XIII veka. Uz
nju ima i nemačkih i čeških objašnjenja. Izvestan broj ovih objašnjenja je
autentičan. Sva ona koja govore o slovenskoj mitologiji fabrikovana su u
XIX veku. Ja sam ih nedavno pobrojao u Revue d'histoire des religions
(god. 1881, t. IV, str. 134. i 135.). Ovde ih navodim ponovo, radi
čitaoca, da, upotrebljavajući ih ne padne u istu grešku, u koju su upali
svi moji prethodnici.[68] Pesme, takozvane Slovenske Vede, koje
je objavio pokojni Verković; srpske pesme, koje je izdao pok. Milojević u
Beogradu, oglašene su za neverne, čim su se pojavile.[69] To je
zaista šteta, jer ove fantastične zbirke su neobično proširivale horizont
naših studija.
Da li su stari Sloveni znali za jednog vrhovnog Boga, koji bi u
njihovom Panteonu gospodario, kao Zevs u jelinskom a Jupiter u latinskom
Panteonu? Prokop Cezareac opisuje u jednoj znatnoj glavi, posvećenoj
ratovima protivu Gota, običaje Slovena, pa navodi nekoliko reči o njihovoj
veri. Mi ćemo ih izvaditi odatle jednom za svagda, pošto ćemo se na njih
vratiti više puta.
"Sloveni, veli on, veruju da postoji jedan Bog, koji proizvodi grom, i
koji je jedini gospodar vasione; oni mu žrtvuju marvu i druge svakovrsne
žrtve. Ne znaju za sudbinu, i ne dopuštaju, da ona igra ikakvu ulogu u
ljudskim stvarima. Kad im usled bolesti ili rata zapreti opasnost od
smrti, oni se zavetuju, ako se spasu, da će odmah prineti bogu žrtvu. I
čim se spasu, oni to doista i čine, i veruju, da su tom ponudom bogu sebi
život otkupili. Sem toga oni obožavaju reke, nimfe i druga božanstva, i za
vreme žrtvovanja oni gataju".[70]
Ovo se svedočanstvo tiče Slovena, suseda vizantijskoga carstva. Što se
tiče severnih Slovena imamo u Helmolda skoro jedan takav isti stav (I,
83): "Između raznih bogova, kojima pripisuju vlast nad poljima, šumama,
nad žalostima i veseljima, oni ne poriču: da jedan Bog zapoveda ozgo, s
nebesa, svima ostalima. Taj svemoćni Bog zanima se samo nebeskim stvarima.
Svi drugi imaju svoje zasebno zanimanje, i svoj posao, pa se i njemu
pokoravaju. Oni proizlaze iz njegove krvi, i utoliko su važniji, ukoliko
su bliži tome Bogu bogova." Na žalost, niti Helmold ni ikoji drugi
spomenik ičim potvrđuju ovo što je ovde rečeno o genealogiji i srodstvu
slovenskih bogova. Možda se hroničar ovde prosto i čisto podao uticaju
uspomena iz klasične starodrevnosti. Između svih božanstava, koje mi
znamo, samo se za dva, i to natežući, može izvući neka srodnička veza:
Suarasici, ili što će biti Svarožić, sin Svarogov; Porenutius koji
bi mogao biti kakav Porenovic - Perunović - sin Perunov; i to je sve.
Na jednom drugom mestu, izgleda, da bi Helmold hteo reći: da je taj Bog
bogova - Svetovid, pokazujući ipak želju, da ga pomeša sa sv. Vidom (II,
12). "Svetovid, Bog zemalja rujanskih Slovena zadobio je prvenstvenu vlast
nad svim slovenskim bogovima. Za naše vreme slahu mu još godišnje poklone
- danak, i priznavahu ga za Boga bogova ne samo zemlje Vagrinaca, već i
sve ostale slovenske oblasti (illum deum deorum esse profitentes)."
Ma kako se zvao taj vrhovni Bog, baltički Sloveni su ga zamišljali kao
"prepunog slave i božanstva", ukoliko se to, istina, može suditi po
svedočanstvu jednog biografa Otona Barnberškog. Ebo priča (II, 1) da je
misionar sv. Bernard bio preduzeo, da u slovenskom gradu Julinu propoveda
katoličku veru. On se tu javi bosonog, u vrlo bednom odelu. Urođenici ga
zapitaše: šta hoće. On izjavi, da je sluga pravoga Boga, tvorca neba i
zemlje, da je od njega samog poslat, da njih spase idolopokloničkih
grehova. "Šta, rekoše mu oni, zar mi možemo verovati, da si ti vesnik
pravoga, vrhovnoga Boga, koji je tako slavan i pun svakojakih bogatstava,
kad si ti tako jadan i žalostan, da ni obuće na nogama nemaš?... Ti vređaš
pravoga Boga!..." Oton Bamberški je vodio računa o toj lekciji, pa se
pojavi među Slovenima u najveličanstvenijoj pratnji. Uostalom Ebov tekst
nije jasan, i ono što Sloveni govore o vrhovnom Bogu, može se uopšte
primeniti i na hrišćanskoga Boga.
Mir zaključen 945. god. između Slovena i Grka, o kome govori i
Nestorova Hronika, sadrži ovakvu klauzulu: "da oni Rusi hrišćani koji
povrede ovaj ugovor budu kažnjeni od svemoćnoga Boga, a oni koji nisu
kršteni, da su lišeni svake pomoći Boga i Peruna".[71] Ovaj
bezimeni Bog koji se istakao i pre Peruna, jeste možda taj vrhovni Bog
slovenskog Panteona, ali on nema zasebnog imena. Možda je baš i hrišćanski
Bog unesen sasvim prosto u tekst ugovora navaljivanjem samih Grka, kojima
Perun nije izgledao dovoljan jemac. Izgleda, da je Perun bio vrhovni Bog u
Rusa. U jednom staroslovenskom prevodu legende o Aleksandru Velikom, koju
navodi Afanasijev,[72] reč Perun jeste prevod grčkog Zevsa. U
srpskim narodnim pesmama, gde se nalaze jasni tragovi paganizma, češće se
nalazi jedna zakletva u "višnjega Boga i svetog Jovana" Ovaj višnji Bog je
očevidno hrišćanski Bog.
Češki jezik ima ime čoveka Svéboh, i imena mesta:
svébohy. Erben a posle njega i Polivka su pretpostavljali, da se u
tom obliku krije ime onoga prvobitnoga i vrhovnoga Boga: Sveboh - onaj,
koji je Bog sam po sebi. Ovaj se oblik uostalom nalazi samo u Češkoj. U
češkom i u slovačkom nalazi se oblik praboh, prabǔh. Predmetak
(prefiks) pra odgovara latinskom per, nemačkome ur:
Perdeus. Urgott, stari Bog, izvrstan Bog. Drugi slovenski[73]
jezici ne znaju za ove oblike, koje uostalom i ne potvrđuju nikakvi pisani
spomenici. Češki jezik tako isto ima oblike: Přebǔh, u izrazu:
Ach Bože, Přebože; oblik Rozbože (isti smisao) u
unterjekciji Ach Bože, Rozbože. Predmetak roz znači isto što
i prě. Drsko bi bilo zaključiti iz ovih današnjih izraza, da je
takav oblik postojao i pre hrišćanske periode.[74]
Uopšte slovenski tekstovi ne daju nam nikakvih dokaza, koji bi
potvrdili reči Prokopa Cezarejca i Helmolda.
Dve sisteme: ruska i baltička. - Perun po staroslovenskim ruskim
pisanim spomenicima; njegov kultus u Rusiji. - Božanstvo sličnih imena u
drugim slovenskim zemljama: Parom, Proven, Porenutius. - Perun i Sv.
Ilija. - Hrast - sveto drvo. - Svetovid Bog na Rujnu; njegov kultus. -
Svetovid i Sveti Vid. - Tobožnji Svetovid u Galiciji. - Bogovi na svršetak
- vid (-vit): Ruđevid, Žerovid (Gerovit) itd. - Neka
objašnjenja.
Za slovensku mitologiju postoje dve različite sisteme izvora: ruska
koju potvrđuju staroslovenski ruski izvori, i sistema polapskih Slovena
(oko basena reke Labe) i baltičkih Slovena, koju potvrđuju latinski izvori
germanskog porekla. Između njih dveju nema nikakve veze ni odnošaja. Šta
više mogu se navesti neka božanstva, kao Pron, Porenucije, čija imena
jedva da podsećaju na Peruna, i Svaroga Ruske hronike, koji može lako
biti, - Bog bi znao po kakvoj vezi, - srodan sa Suarasici - Svarožićem
germanskih pisaca, ruskog Volosa, za koga se misli, da se nalazi vrlo
daleko od Baltika, a on je i na obalama Labe u češkome Veles-y.
Kad proučimo oba vrhovna Boga ovih dveju sistema: ruskoga Peruna i
Svetovisda rujanskog, ispitaćemo posebice, ukoliko je to mogućno, i jednu
i drugu ovu mitološku sistemu, rusku i baltičku, označiti sličnosti i
njihove dodirne tačke, ako ih bude.
Perun je onaj među bogovima slovenskoga Panteona, o kome imamo najviše
pisanih izvora. Njegov kultus potvrđuju nam neosporni tekstovi. Ime se
njegovo ponavlja više puta ne samo u ruskoj Nestorovoj Hronici, već i u
onom tako zanimljivom ugovoru, koji su Rusi zaključili sa vizantijskom
carevinom 907. i 945. god.[75] Rusi polažu zakletvu na prvom
ugovoru preko svojih mačeva u ime Peruna, svoga boga, i Volosa, boga
stada. Drugi je ugovor još izrazitiji: "Ako neki vladalac (knez) ili neko
od naroda ruskog povredi ovo što je ovde napisano, da pogine od svoga
oružja, da bude proklet od Boga i od Peruna kao verolomnik". Hroničar uz
to dodaje: "Sutradan ujutru Igor saziva poslanike (grčke) i ode na brdo na
kome bejaše Perun i tu položi zakletvu sa svim svojim glavarima, koji behu
nekršteni: "a Rusi hrišćani položiše zakletvu i crkvi (kapela) sv.
Ilije". Ja navlaš podvlačim ove reči; jer ćemo malo niže pokušati, da
vidimo: kakav je odnošaj mogao postojati između neznabožačkog boga i
biblijskog proroka.
Perun je još jednom prizvan kao najviše božanstvo u ugovoru, koji je
Svetoslav zaključio 971. g. sa Grcima. "Ako ne uščuvamo i ne uspoštujemo
ono što smo gore izjavili, neka smo prokleti od bogova u koje verujemo, od
Peruna i Volosa, boga stada."
Po istoj hronici postavio je 980 god. knez Vladimir u Kijevu na jednom
uzvišenju više idola, na prvom mestu idola Perunovog. On je bio načinjen
od drveta, glava mu je bila od srebra, a brada od zlata. Oko njega su bila
poređana ostala božanstva: Horz, Dažbog, Stribog, Simargl, i Mokoš, koje
ćemo sve ispitati. I Perunu kao i svima prinašane su žrtve. Drugi jedan
knez Dobrinja podiže jednog idola Perunu na obalama reke Volhove, pored
Novgoroda.
God. 988. Vladimir se pokrsti; pa naredi da se poruše svi idoli; jedne
sagore, a druge pobacaju u vatru: "On izda naredbu, da se Perun priveže
konju za rep, i tako dole svuče do ispod Boričeva u potok; za tim naredi
dvanaestorici ljudi, da ga tuku batinama. Dokle su ga oni tako vukli
potokom, nekršteni ljudi nad njim plakahu. Tada, pošto su ga tako dovukli
do Dnjepra, bace ga u nj. Vladimir reče svojim slugama: 'Ako se gde
zaustavi, odgurnite ga od obale, dok ne prođe vodopad, a tada ga
ostavite'. Vetar ga donese do jedne obale, koja se od tada prozva Perunova
obala, i koja i danas nosi to ime."
Na taj način još u početku XII v. jednim topografskim imenom behu
sačuvana u okolini Kijeva sećanja na Peruna. Ovo je ime iščezlo vrlo rano
iz ovih predela. Ali se nalazi ipak na drugim mestima. G. N.
Barsov[76] beleži jedno Perunovo u Volginom basenu, i jedno ime
Perun blizu V. Novgoroda, na levoj obali Volhova, na mestu gde bejaše
Perunova statua, koju razori vladika Aćim, kad Novgorod bi preobraćen u
hrišćanstvo. Novgorodska hronika ovako nam priča tu epizodu:
"God. 6497 (989) pokrsti se Vladimir. Vladika Aćim dođe u Novgorod, i
razori sve žrtvenike (trebišta), obori Peruna, i naredi da se baci u
Volhovu; i vukoše ga po blatu tukući ga bičem i štapovima; jedan zao duh
uđe u Peruna, i počne kukati: ' Oh mene nesrećnoga! Ja sam pao u
nemilostive ruke'. I on pređe preko velikog mosta, baci svoju batinu na
most, te se još i danas ludaci udaraju tom batinom, da učine zadovoljstvo
zlim dusima. Zatim naredi, da ga (Peruna) niko ne primi, i jedan stanovnik
sa Pidbe[77] ode ujutru na obalu reke u času, kad Perun prispe
do obale, odgurnu ga jednom pritkom: ,Dosta si dovde jeo i pio, mali moj
Perune, produži i dalje ploviti'! I satanski predmet
iščeze".[78]
Ove iste pojedinosti ponavljaju se i u kompilaciji pod imenom:
Kratki anali novgorodskih crkava, koje se nalazi u istoj zbirci u
kojoj i hronika. Vrlo je zanimljivo i svedočanstvo onoga popoljačenoga
Talijana Gvanjinija, koji god. 1578. objavi delo pod imenom:
Sarmatiae Europae descriptio. "Na ovom mestu, veli Gvanjini,
uzdizaše se nekada Perunov idol, baš onde gde je danas manastir Perun,
nazvan tako po imenu ovoga idola. On - idol, bio je obožavan od
Novgorođana. Predstavljao je čoveka kako u ruci drži ognjeni kamen; sličan
je gromu, jer reč 'perun' kod Rusa i Poljaka znači grom. U počast
svoga idola goraše i noću i danju vatra naložena od hrastovih drva.
Ako se nepažnjom slugu, koji je moraju čuvati, ova vatra ugasi, svi bi,
bez ikakve milosti, odmah bili osuđeni na smrt."
Ove tako određene pojedinosti nose vrlo ozbiljan karakter istinitosti;
no pitanje je samo: odakle ih je Gvanjini mogao uzeti?...
Ovim čisto istorijskim podacima mogu se dodati i drugi. Na ime Perun
nailazi se u vrlo mnogo pisanih spomenika XIV i XV veka, koji se odnose na
veru starih Rusa.[79] Navešću samo najglavnije. Jedna
galicijska karta iz godine 1302. spominje kao znak obeležavanja nekog
imanja jedan hrast pod imenom Perunov dub.[80]U jednom
stavu romana o Aleksandru Velikom ime Zevs prevedeno je sa
Perun.[81] U jednom apokrifnom spomeniku, Dijalogu tri sveca,
čita se: "ima dva anđela gromovnika, jelinski Perun i jevrejski Horz." Na
taj način postojanje Peruna kao boga gromovnika u Rusiji utvrđeno je
čitavom serijom neospornih pisanih spomenika. Da li je on onaj vrhovni Bog
o kome govori Prokop Cezareac (θεςν ένα άπά ντων κύριον)? To se ne
može potvrditi; no on je izvesno onaj gromovnik vizantijskoga istorika.
(τής αςτράπής δημιουργςν).[82]
Kod južnih Slovena, Srba i Bugara, Perunovo ime ne spominju nikakvi
istorijski spomenici. Ali se nalazi u jednoj narodnoj pesmi, koju je
Rokovski zabeležio.[83] No ovaj je tekst vrlo sumnjiv, reč
perun i smislu groma (vidi dalje) ne postoji ni u srpskom ni u
bugarskom. Stoga je čovek prinuđen obratiti se na nekoliko geografskih,
botaničkih ili drugih imena. Tako je ime perenuga ili perunika
zajednička reč i u Bugara, Srba i Hrvata, i znači iris germanica.
Neki su primećivali, da ta reč dolazi možda od reči veronica, pa je
narodnom etimologijom iskvarena. Ali veronica nema. ničega zajedničkoga sa
iris germanica. S druge strane se skreće pažnja da se kod Srba ta biljka
zove i bogiša, i da leči izvesne bolesti (bogiša - božja biljka).
Navodi se u Bugarskoj jedna planina Perin, pa bi se htelo, da je to
Perunova planina. Ovu istovetnost dopuštaju i veliki auktoriteti: Miklošić
i Krek. K. Iriček [84] sa |
