U gradu Altenkirhenu, gde je sazidana jedna od prvih hrišćanskih svetinja u ovom delu Evrope, sačuvan je u kamenu urezan lik boga Svetovida

Dok su češki i poljski hroničari namerno prenebregavali neznabožačko doba u istoriji svojih naroda, stranci koji nam pričaju o borbama Nemaca ili Danaca sa danas već nestalim baltičkim Slovenima, ili o naporima germanskih misionara da ih preobrate u hrišćanstvo, većinom su bolje obavešteni. Naročito se njihovoj svedodžbi ima zahvaliti što mi danas možemo imati jasnu sliku o religioznom životu baltičkih Slovena i onih sa Labe, a osobito stanovnika ostrva Rujna. Mi zaboravljamo da u desetom veku sve zemlje s desne strane Labe i Sale, izuzimajući predeo između ušća Labina i toka reke Trave, behu još naseljene slovenskom rasom.

Ovo je deo iz knjige "Slovenska mitologija" čiji je autor Francuz Luj Leže. Ovaj ugledni slavista proveo je više od četiri decenije izučavajući slovensku prošlost, a delo čiji smo naslov naveli štampano je 1904. godine. Iako je tema knjige religija, odnosno mitologija, iz nje se mogu izvući i drugi segmenti iz života Slovena kao što su mesta gde su bili naseljeni, običaji, kultura...

Svetovidov lik

Šezdesetih godina devetnaestog veka oformljena je međunarodna arheološka ekipa da istraži ostatke razorenog ostrva Arkone. Iako je bilo poprilično uništeno talasima Baltičkog mora, zaključeno je da površina koju je tada zahvatala nije ni četvrtina njegove veličine iz desetog veka. Bez obzira na to ostalo je zapisano da je u crkvi u gradu Altenkirhenu sačuvan lik boga Svetovida. Pod tremom bogomolje uzidano je u zid neko kamenje, na kojem se vidi izrezana ljudska figura, dugačka otprilike oko tri stope. Na grudima drži ogroman sud za piće. Lik sa stenom je okrenut zemlji da pokaže, vele stanovnici, kako se pobeđeni paganizam ponižava pred hrišćanstvom. Altenkirhen je sigurno jedna od prvih hrišćanskih svetinja na ostrvu.

Što se tiče tih severnih Slovena, situacija je, kada je reč o veri, verovatno bila onakva kako je u ovom delu zapisao Leže. "Između raznih bogova, kojima pripisuju vlast nad poljima, šumama, nad žalostima i veseljima, oni ne poriču: da jedan Bog zapoveda ozgo, s nebesa, svima ostalima. Taj svemoćni Bog zanima se samo nebeskim stvarima. Svi drugi imaju svoje, zasebno zanimanje i svoj posao, pa se i njemu pokoravaju. Oni proizlaze iz njegove krvi i utoliko su važniji, ukoliko su bliži tome Bogu bogova."

Na jednom mestu Leže citira Prokopa Cezareaca koji u svojoj jednoj knjizi deo posvećuje ratovima Slovena i Gota i gde, između ostalog, o veri ovih drugih kaže:

"Sloveni veruju da postoji jedan Bog, koji proizvodi grom i koji jedini gospodari svima. Oni mu žrtvuju marvu i druge svakovrsne žrtve. Ne znaju za sudbinu i ne dopuštaju da ona igra ikakvu ulogu u ljudskim stvarima. Kad im usled bolesti ili rata popreti opasnost od smrti, oni se zavetuju, ako se spasu, da će odmah prineti Bogu žrtvu. I čim se spasu, oni to doista čine i veruju da su tom ponudom Bogu sebi život otkupili. Pored toga, oni obožavaju reke, nimfe i druga božanstva i za vreme žrtava oni gataju."

Adam Bremenski, učitelj u Bremenu, vrhovnik gradske katedrale, živeo je u prvoj polovini jedanaestog veka. Živeo je na granici Slavije, u gradu koji je pretendovao da postane hrišćanska arhiepiskopija. On ukratko opisuje varoš Retru sa njenim hramom podignutim u čast demona, i potvrđuje odvratnost Slovena prema hrišćanstvu i njihovo rđavo postupanje sa hrišćanskim popovima. Zapisao je i da je u Retri i vladika Jovan bio prinesen na žrtvu bogu Radgostu.

U delu knjige posvećenom najbogu Leže je zapisao i ovo:

"Svetovid, Bog zemalja rujanskih Slovena, zadobio je prvenstvenu vlast nad svim slovenskim bogovima. Za naše vreme slahu mu još svoje godišnje poklone - danak i priznavahu ga za Boga bogova ne samo zemlje Varginaca, već i sve ostale slovenske oblasti."

Ma kako se zvao taj vrhovni Bog, baltički Sloveni su ga zamišljali kao prepunog slave i božanstva. Helmold identifikuje Svetovida sa Svetim Vidom pa kaže:

"On je bio prvi među slovenskim bogovima, onaj koji je davao najslavnije pobede, koji je proricao najizvesnija proricanja. Kod Slovena je kralj prema svešteniku u malom poštovanju. Svake godine šalju darove na Rujan, izvikujući Svetovida bogom nad bogovima. Katkada oni su prinosili na žrtvu i po kojeg hrišćanina i tvrđahu da se bogovima naročito dopadala hrišćanska krv. Jedan deo zlata i srebra otetog od neprijatelja sipaše se u Svetovidovu riznicu."

Kult Svetovidov spominje još i Saks Gramatik koji veli:

"Beše kod Slovena u Arkoni na Rujnu jedan idol koji su obožavali naročito urođenici i narod iz okoline, nu lažno je prozvan Sveti Vid". U nastavku Gramatik opisuje sam hram.

Četiri glave

"U sred grada bejaše jedno mesto, na kome se uzdizaše jedan veoma lep drveni hram, poštovan ne samo po veličanstvenosti njegovog kultusa nego i po idolu, koji u sebi skrivaše. Spoljašnost ovoga hrama bila je ukrašena divnim grubo obojenim drvorezom koji predstavlja razne predmete. U nj’ se ulazi samo kroz jedna vrata. Oko samoga hrama bejaše dvostruka ograda: spoljna je ograda bila pokrivena crvenim krovom, unutrašnja je sastavljena iz zastora, koji diže četiri koca, a sa spoljnom se dodirivaše samo krovom. U zgradi bejaše grdan idol, mnogo veći nego u prirodi. Imaše četiri vrata i četiri glave, dve spreda, a dve s leđa. I spreda i pozadi izgleda da jedna gleda na desno, a druga na levu stranu. Ovi višeglavi idoli su česti kod baltičkih Slovena. Bog Triglav, ili Porenucije sa četiri glave i petom na grudima. Brada je obrijana, kosa ošišana, kao što nose Rujani. U desnoj ruci držaše jedan rog pravljen iz raznih metala. Svake godine ga sveštenik puni vinom ili što je verovatnije medovinom i po stanju ovoga pića, on predskazivaše žetvu te godine. Leva ruka drži jedan luk, spušten niz telo. Jedna mantija pokriva idolovo telo i spušta se do nogu. Idol bejaše sagrađen iz raznih drveta i tako vešto spojenih, da se sastavak mogaše primetiti tek posle najtežeg ispitivanja. Noge se opirahu o zemlju, ali se ne vidi, kako je za nju utvrđen.

Pored idola vide se jedna uzda, sedlo i drugi razni znaci božanstva. Naročito se divljahu jednom kolosalnom maču, čija kanija i balčak behu od srebra i vrlo značajno izrezani.

Evo kako se svetkovaše veliki praznik ovoga idola. Jedanputa u godini, kad se sabere letina, skupi se gomila naroda ispred hrama, pa prinesu na žrtvu životinjske glave, i svi učestvuju u ovoj velikoj religioznoj gozbi. Sveštenik, koji protivno običajima zemlje nosi bradu i vrlo dugu kosu, jedini je imao pravo da uđe u svetilište. Dan pre te svečanosti, on je brižljivo očistio metlom sav hram, u koji on takođe jedini ima pravo da uđe, pazeći dobro da ne diše dokle je tu. Kad mu je trebalo da udiše vazduha, istrči na vrata, da božanstvo ne bi bilo okuženo dodirom jednog čovečjeg daha. (I ruski vernici u šesnaestom veku morali su, prema naredbi sveštenika, da zadrže disanje u trenutku dok ljube krst, prim. aut.) Sutradan, kad se skupi svet pred vratima, pop uzme sud iz idolovih ruku, i ispituje da li se tečnost u sudu smanjila od ranije obeleženog dna. Ako jeste, onda on predskazuje oskudicu, u proizvodima u idućoj godini. U protivnom slučaju predskazuje izobilje. Po ovim znacima on unapred obaveštava, da li će biti malo ili mnogo koristi od zemaljskih proizvoda. Zatim to piće od prošle godine prospe po nogama idolovim u vidu prelivanja žrtve, pa napuni rog novim. Odavši kipu poštovanje, čineći da mu nudi da pije, počne od njega svečanim prizivanjem tražiti svakojaka dobra za sebe i otadžbinu, bogatstvo i slavu za građane. Onda odjednom proguta sve ono što je bilo u sudu, ponovo ga napuni, pa metne u desnu idolovu ruku."

Razbijanje Triglava

Ako uzmemo da je Svetovid bio najslavljeniji Bog baltičkih Slovena, posle njega na tronu je stajao Triglav. Njegovo postojanje su nam potvrdili istoričari. U petoj glavi knjige Luja Ležea, između ostalog, piše:

"Bejaše u Štetinu četiri hrama. Otonu Bamberškom bi dopušteno da kod štetinskih Slovena propoveda hrišćanstvo. Oni ga lepo primiše, uvereni, da će se njihov Bog samo moći dobro braniti. Ovom tolerancijom znade se on dobro koristiti. Pomoću svojih sveštenika počne rušiti sekirama i kosirima sve hramove. Kad narod vide da se bogovi ne brane, napadne i sam na hramove, razdeli njihovo blago, a drva odnese kući za kuvanje jela. Što se tiče idola Triglava, vladika mu razbi trup, uze sve tri glave, posla ih u Rim da posvedoči pokrštenje grada."

Triglava nalazimo i u gradu Volinu. Pošto je stanovništvo pokršteno, povuklo se u sela gde je ostalo verno svom kultu. Zapisano je i da "iako je Oton razorio hramove i uništio kipove bogova, meštani Volina odneše van ove oblasti jedan zlatan kip Triglava, koji bejaše njihov glavni bog."

Od četiri hrama koja je Oton razrušio jedan je bio glavni. Bio je ukrašen u drvetu urezanim predstavama ljudi, ptica i životinja. To je tako bilo umetnički urađeno da je, kako pisac veli, čovek mogao da pomisli da su živi. Bili su obojeni toplim i kvalitetnim bojama kojima ni kiša, sneg ni sunce nisu mogli da štete. U ova četiri hrama su donošeni neki od predmeta koji su opljačkani posle pobede nad neprijateljima. Mahom su to bili zlatni i srebrni pehari sa dragim kamenjem, ukrašeni rogovi, oružje i skupoceno posuđe. Za dva ova hrama sigurno je da su bila posvećena Triglavu.

Nazivi raznih mesta prema božanstvima svedoci su slovenskog postojanja u tim područjima. Italijan Gvanjini je zapisao 1578. godine sledeće:

"Na ovom mestu uzdizaše se nekad Perunov idol, baš onde gde je danas manastir Perun, nazvan tako po imenu ovog idola. On - idol bio je obožavan od Novgorađana. Predstavljao je čoveka kako u ruci drži ognjeni kamen, sličan je gromu, jer reč "perun" kod Rusa i Poljaka znači grom. U počast ovog idola goraše i noću i danju vatra naložena od hrastovih drva. Ako se nepažnjom slugu, koji je moraju čuvati, ova vatra ugasi, svi bi, bez ikakve milosti odmah bili osuđeni na smrt."

Perun je još jednom prizvan kao najviše božanstvo u ugovoru koji je slovenski vladar Svetoslav zaključio 971. godine sa Grcima. "Ako ne uščuvamo i ne uspoštujemo ono što smo gore potpisali, neka smo prokleti od bogova u koje verujemo, od Peruna i Volosa, boga stada."

Na brdu iznad Kijeva knez Vladimir je 980. godine postavio više idola, a na prvom mestu Peruna. On je bio sačinjen od drveta, glava mu je bila od srebra, a brada od zlata. Osam godina kasnije Vladimir se pokrstio, pa je naredilo da se poruše svi idoli, jedni da se bace u vatru, a drugi u vodu. Njegovi savremenici ovako su zabeležili taj događaj: "On izda naredbu da se Perun zaveže konju za rep i tako dovuče do potoka. Zatim naredi jedanaestorici ljudi da ga tuku batinama. Dokle su ga oni tako vukli i tukli, nekršteni nad njim plakahu. Tada, pošto su ga dovukli do Dnjepra, baca ga u nj’. Vladimir reče svojim slugama: "Ako se gde zaustavi, odgurnite ga od obale dok ne prođe vodopad, a tada ga ostavite". Vetar ga odnese do jedne obale koja se od tada prozva Perunova obala i koja i danas nosi to ime."

Ognjan RADULOVIĆ

NAZAD